НАНА
– Зарасте ова воденица у коров и травуљину, никоме на ум не пада да је покоси.
– Шта ти је, Стано, ко би косио на туђем?!
– Није туђе, моја Миљо, н’о ничије. Како јадна Дара умре, нико не обилази ову брвнару. Како ли је тек унутра...?
– Како би било кад људска нога праг не прелази – зидови повукли влагу и зарасли у паучину. Ко ће га знати, можда и пацови миле по ћошковима.
– Еее, нико као Дара није умео да среди и очисти ни собу ни двориште... Та ти је била радник и чистуница какву мајка не роди. Штета што остаде сама. Намучи се јадница, лака јој земља.
Тако су се разговарале Миља Томина и комшиница јој Стана Борина, пролазећи танким стопалима поред воденице надалеко чувеног млинара Младена, џомбастим путем, што је водио ка гробљу, а који већ добро беху утабала коњска копита и сељачки опанци, па се, угашена кишом, прашина слегла, претворивши се у каљугу, из које се људска нога једва дâ ишчупати.
Тешко се у овом крају која глава могла извући из осаме и црнине, а камоли нога из блата. Тамо где још супружници не осташе једно без другога, некако се помагаху и по коју реч размењиваху међу собом, а кад жена без мужа остане, јер се обрнуто готово никад и не дешава, окреће се по дворишту док се не умори, а онда, скрстивши смежуране руке, завуче главу у неки угао, све мислећи да су и њој дани одбројани.
Насупрот осталима, кућа покојне Даре Младенове била је усамљени замак на пустом брежуљку. Узвишење на којем се протезало двориште, пружало је добар видик на околину, а њен дом бејаше место на којем су се размењивале празне речи и убијала досада. Та би од раног јутра, пошто нахрани живину, прво очистила терасу од лишћа и прашине, па би, заложивши ватру, пробудила унуку Весну да не закасни у школу. Онда би њих две полако у тишини, а кад би одоцниле са устајањем, на брзину ставиле који залогај у уста, тек да не гладују, а затим би отишле свака на своју страну.
У Дариној кући никад није било монотоно. Откако је остала удовица, у њеном се дому вазда сјатило друштво из суседства, којем би она, на себи својствен начин, испредала приче. За њу је важило да нема длаке на језику, али је, бога ми, понекад умела вешто да слаже и прећути, нарочито кад види да неку од њених комшиница тишти невоља.
Јади и невоље не заобиђоше ни њу саму, али их она лако превазиђе. Морала је са својих десет прстију да храни и школује сина Предрага и да га научи да само поштеним радом треба градити пут пред собом. Али, шта ћеш, удари глад и немаштина, а Предраг само што се ожени и проведе неку годину са женом Горданом, виде да на селу нема живота без јаких леђа и чврсте руке, па се њих двоје упутише преко границе у Немачку, да онамо траже бољи живот и себи и детету.
Кад човека притисну невоље, онда се код њега прво јави осећање гнева и беса, а потом најчешће отупи за емоције. Весни је вечито била ускраћена родитељска љубав и пажња, али је баба Дара, илити нана, како је њена унука, а за њом и сва комшијска деца, прозва, знала као нико да продре човеку у душу и да свакоме пружи утеху. И старима је, а камоли детету, распредајући причу за столом на тераси уз кафу и плетење, блажила бол, а затим би наговарала комшинице да окрећу празну шољицу на тањирић, не би ли им из ње тобоже прорекла судбину.
Весна је показивала изразиту склоност према учењу, па је њено друштво уобичајавало да се на овом месту састаје и разговара са наном. Свако је Дару Младенову у свакодневном разговору називао баба-Даром, али кад би се њој обаћали, сви би јој говорили „нана“.
– Ђаво је та жена, нема шта – говорили би за њу.
И заиста, било је нечег ђаволског у нарави те жене. Беше јој седамдесета кад Весну ухвати лудило магарећих година, па све чешће поче да одлази са родитељима преко границе. Нико нану за задравље да приупита у данима летње врућине...
Устајала би рано, ваљда је тако у младости навикла. Муж јој је Младен имао обичај да од рана јутра, кад петао први крик завије, оде у воденицу, да онамо меље кукуруз и пшеницу, а она би увек поранила да заједно с њим попије прву кафу и помогне му око сређивања стоке. Чинило се, некако, да је само она умела да га разуме. Остали свет га је сматрао чудаком, ваљда због дивљачког изгледа којим је застрашивао околину. Вечито је виђан у сламеном шеширу широка обода, који му је прекривао дебеле обрве. Свако се прибојаво у очи да му завири, све се плашећи да из њих гром не удари. Ретко се у воденици која жена могла видети, углавном су старији мушкарци доносили жито да самељу. Жене су се само са Даром састајале, њега ни спомињале нису.
Кад је умро, воденица је остала празна. Врата на њој остала су отворена, али унутра нико осим Даре није ногом крочио. За Младеном је остала повест о чудаку који је некада давно окретао воденички точак, а кога су млађи нараштаји више по причи н’о по лику памтили. Пут ка вратима беше зарастао у густу траву, а са крова воденице, чији цреп се до пола већ порушио, пружаху се гране са околног дрвећа. Дара је од рана јутра изводила овде краву на испашу. Пошто је јутарње кукурикање петлова пробуди, она најпре њих намири, а затим се врати у кућу да и сама нешто поједе. Скувала би себи макар и качамак, ако јој друго при руци није, па би потом изводила краву на испашу. Сваки пут би најпре ушла у воденицу, узела троножац и, поставивши га поред улаза, с уздахом села и загледала се у прсте. Никад јој плетења не беше доста. Пред њом би се деца често играла на трави, што се протезала од воденице све до околних њива, обраслим зрелим кукурузом. На сред њиве поставили људи страшило да плаши околне вране, а децу су застрашивали да не улазе у воденицу, јер је степеник на улазу био каменит и стрм. Говорили им да је стари деда Младен дошао да их зароби, па им се то временом урезало у памет.
На јесен би се Весна, кад дође време поласка у школу, поново враћала на село и окретала својим обавезама. Опет би ово двориште оживљавало дечјом грајом и смехом. У њему су читаво поподне скакутале танане ноге Весниних вршњака, који су са наном испијали своју прву кафу. Пред вече би њих две, баба Дара и весна, остајале саме да за собом очисте неред на тераси и поспреме кућу.
– ’Оћеш да ти гледам у шољу? – упита једне вечери баба Дара Весну.
– Не верујем ти ја, нано, у те ствари.
– Е, не верујеш... причај ти то другоме... ’Ајде, окрени шољу.
Весна се са дозом скептичности опходила према наниним причама, али је дубоко у души веровала да у њима има истине. Протресавши шољу десном руком, како би се талог разлио на све стране, поклопила ју је благо удубљеним тањирићем и, окренувши је на доле, спустила на сто. Потом су се њих све неколико минута немо гледале. Весна је непрестано премештала поглед са баба-Дариног лица на укрштене јој прсте, који су на столу нервозно подрхтавали. И са друштвом кад би се састала, Весна би ретко шта изустила.
– Причам оно што ме питају – говорила би.
– Што не изађеш мало са друштвом до града? – упита је нана, подижући оцеђену шољицу са тањирића.
Весна није знала шта да јој одговори.
– Ти си, дете, много, несрећна – настави баба Дара, загледајући шољицу са свих страна.
– Бога ти, нано, је л’ ти то говори та гарава шоља? – упита Весна иронично.
– Са судбином се, душо моја, не смеш играти. Ако наставиш да седиш међу ова четири зида, остаћеш уседелица довека.
– Пусти то, нано, молим те... празне приче.
Дара уздахну дубоко, прешавши погледом преко дворишта. Одједном и сама остаде без речи. Покупи прљаво посуђе са стола и погнуте главе крену према улазним вратима у кућу, пажљиво газећи, да се не би саплела.
Последњих месеци Дара је веома често осећала прилично јак бол у грудима, што због срчане аритмије, што због стрепње за судбину своје унуке. Више је бринула за децу него што је умела за себе да се забрине.
– Бог нек сачува ову моју децу где год да су – говорила би – моје је време ионако већ прошло.
– Немој тако да говориш, нано – тешила би је Весна – ево, ја сам поред тебе.
И заиста, Весна је користила сваку прилику да помогне старици око кућних послова, али је, с друге стране, жељно ишчекивала долазак родитеља. Била је разапета између љубави према њима и бриге за нану.
– Иди, дете – поче баба Дара – иди у бели свет, потражи своју срећу. Мене ће бог сачувати док поживим још коју годину.
Снажно су се загрлиле кад дође време растанка, не могавши ниједна да задрже сузе. Дара је потом, обрисавши образе, бесциљно лутала по широкој тераси, посматрајући пространу ливаду, што је делила њено двориште од воденице, до које још понекад, кад је ухвати чежња за старим временима, прошета и тек онако из навике завири унутра, да види да ли још увек свака ствар стоји на свом месту. Краву одавно не изводи на испашу. Продала ју је скоро неком обућару из суседног села. Каже, тешко јој више и себе да погледа. Комшинице с којима се раније састајала, остареле, па је све ређе посећују, а и њој самој јењава жеља да некоме у кућу уђе. Све се несигурније кретала и све чешће посртала при ходу.
Опече једне суботе неко сунце, а њој беше тешко после врелог дана и вечеру себи да спреми, него гладна оде на починак. Дође јој у сан негде пред зору глас старог Младена.
– Умеси – вели – једну проју. Дош’о Милоје Драганов да умеље брашно. Ред је да га нечим послужим кад је онолики пут превалио.
И тако је заиста и било оног кобног дана. Однела је тепсију вруће проје до воденице, али је, идући ка њој, непрестано осећала како јој нешто поиграва у грудима. Мирис врућег теста миловао јој је ноздрве, али благи ветар, што је продувавао овуда, носио је са собом неку непријатну арому, која је очигледно потицала из воденице и то баш са стола, на којем је стајала још неохлађена глава воденичара Младена, из чијих је уста куљала нека прљава течност.
Мистерија око његове смрти остала је неразјашњена до дана данашњег. Многи су сматрали да га је убила џибра, што ју је чича Милоје донео ко зна откуда, јер је и он после овог догађаја побегао главом без обзира.
– Ево ме, Младене, ево стижем – бунцала је Дара у полусну док јој је тело од појаса па све до врата обливао хладан зној а празан желудац разарао неки стравичан бол.
Устаде из постеље, и, не могавши још увек у потпуности да савлада сан, намакну танки огртач себи на леђа и крену ка вратима напоље, вероватно да би нашла које дрво за огрев. Осети, док је силазила низ степенице, како јој колена клецају а срце у грудима бије попут грома. Притисну шакама грудни кош, лагано се спуштајући ка тлу. Потом последњи пут осети сјај сунца у очима, а онда одједном нестаде и бола, и сунца и светлости...
Нашла ју је комшиница Миља, што јој сваког јутра беше доносила флашу млека.
Сахранили су је два дана касније на старом сеоском гробљу поред мужа јој Младена, пошто најпре простор око гроба раскрчише и донекле уредише. Комшија Тома дође дан уочи сахране да покоси траву, како би се свет могао окупити и достојанствено се опростити од ове мученице.
Следећег дана на сахрани се појави Дарин син Предраг у црном оделу, мрка погледа. Немо је посматрао слику своје мајке на надгрбном споменику, испод које је сјајним словима било исписано њено име. Око њега се сјати мноштво радозналих сељака, којима новотарија никад не беше на претек.
– Је ли, бога ти, где ти је ћерка? – запиткивали су га.
– Остала с мајком да поспреми кућу. Доћи ће касније... – одговарао је, задржавајући поглед у даљини.
– Па како је та мала?
– Добро је, хвала богу. Само, није више мала, већ је превалила тридесету.
– А удаде ли се до сада, ако бога знаш?
Предраг се обазре око себе, посматрајући народ, што га је окруживао.
Око гроба се разлегао лелек за покојницом, надјачавајући завијање ветра, који је својом силином свакоме продирао кроз одећу све до костију. Кад се обред заврши, свако крену својој кући, као да ничега није ни било. После смрти иза човека обично не остане ништа. Но, овај је дан некако пробудио сељаке из доколице, натеравши их да преносе гласине поколењима. Неки су говорили како се Весна одавно удала, створила породицу и осетила топлину породичног дома. Други, пак, говораху како још увек тражи своју срећу, окружена погледима забринутих родитеља, у којима још једино види уточиште од мука. Свашта зборе сељачка уста, не зна човек коме да верује.
