Многи су мог деду запамтили по карактеристичном погледу испод обрва и по томе што је и на најинтензивнију опасност остајао хладан и незаинтересован, барем је такав утисак остављао на околину, која га је сматрала чудаком и флегматиком. Мени је, међутим, највише остао у сећању по томе што ме је, водећи ме по дебелом снегу и цичи зими сеоским путем до школе, док сам још била слаба и нејака и свакодневно стрепела да ме неко непромишљено дериште из обести или непажње не погоди леденицом по лицу, држао за руку толико чврсто да су ме прсти болели. Његовог се лица ретко ко од мојих вршњака данас сећа. Највише су га упамтили по томе што је главу држао повијену ка земљи кад год је корачао а и по томе што је на сваку примедбу, не само моју, већ и својих пријатеља, који су му по годинама већином били исписници, одговарао кратко и наизглед незаинтересовано: „баш ме брига“.
Сећам се да сам као дете трчала по дворишту и узгред му добацила док је био заузет круњењем кукуруза или цепањем дрва:
– Види, деда, што је леп онај лептир!
Или кад бих опазила комшиницу како држи бебу у наручју, махнула бих јој весело, а деди упутила примедбу о слатком детету, он би и тада остајао хладан и незаинтересован и једнолично би ми, без трунке емоција, одговорио:
– Баш ме брига.
Једне вечери породично се окуписмо око пећи на дрва. Беше јака зима па нико и не помишљаше да изађе на снег. Стезала сам песнице да мајка не види модрицу која ми је остала од дединог стиска, а затим сам је у тишини, да нико не види, показала баки.
– Не мари, проћи ће... – тешила ме је полушапатом.
Познавала је и она веома добро дедину нарав, те није хтела да му придикује јер зна да не би вредело.
Те ноћи, отишавши на починак, пожелела сам да деду ујутру не затекнем у кући.
Међутим, и тог је јутра седео за столом, спреман да ме отпрати до школе. Само, сада су код нас дошле моје две другарице па смо се заједно запутили познатом стазом, која увелико беше посута снежним покривачем и дебелим ледом.
– Пусти ме, сама ћу – рекла сам љутито, на шта ме је деда још чвршће стегао за десну шаку, толико снажно да су ми сузе кренуле.
Тог дана сам у школи све време била расејана и одсутна. Осим што сам покушавала да се изборим са модрицама на рукама, све време сам размишљала како да се осветим деди, како да се из школе, као остала деца, вратим кући сама.
Хладан зимски ваздух облио ми је лице уоквирено капуљачом чим сам изашла из напоље, али ме је већ на самом излазу из школског дворишта запахнуо врели талас чим сам мало даље од капије угледала деду. Учинило ми се да имам повишену температуру и тресем се као у грозници. Помислила сам да ме није опазио кад сам изашла, што се испоставило као тачно. Зато сам одлучила да испратим другарицу до куће, додуше дужим, али заобилазним путем.
Растале сме се на улазу у њено двориште, након чега сам се стрмоглаво сјурила преко низбрдице на главни пут.
Помислила сам да ћу даље наставити сама, заправо, никога и није било на видику, али сам за сваки случај убрзала корак како бих била што сигурнија да сам умакла деди.
Ваздух је био прошаран маглом иако је увелико поодмакло подне, а ситне пахуље, које су на махове провејавале, не стигоше у потпуности да затру лед, чијој се чврстини и глаткоћи моје нејако тело не могаше одупрети.
И мада тачно нисам знала шта значи умрети, помислила сам да сам већ мртва, јер нисам смогла снаге ни сузу да пустим, камоли да завриштим кад сам се сјурила у јарак, заправо сам почела да верујем у то, кад ме је гломазна шака зграбила за оковратник капута и свом снагом повукла навише. Нисам имала снаге да заплачем. Ништа нисам ни проговорила све време док ме је деда, тетурајући се, водио кући. На махове бих погледала његово лице и тада приметих да му се низ образ слива суза, која ми је пекла душу толико јако да ми је огромна кнедла застајала у грлу.
Код куће сам, пресвукавши мокро одело, села крај деде да се поред шпорета огрејем.
– Дуње још нема да се врати из школе – прва сам разбила монотонију, гледајући кроз прозор, јер сам очекивала другарицу да промакне путем покрај наше куће.
– Баш ме брига – одговорио је, главу и не подигавши.
После тога је отишао у своју собу да легне.
Била је то последња реченица коју сам од њега чула. Следећег јутра није се ни пробудио.
Дуго сам живела у убеђењу да је умро, промрзавши од хладноће. Сад знам да га је убила стрепња за мене. Он је, међутим, према мени осећао само љубав, неизмерну и снажну попут своје песнице. Волео је само мене. За друге је сачувао своје устаљено „баш ме брига“.
Сећам се да сам као дете трчала по дворишту и узгред му добацила док је био заузет круњењем кукуруза или цепањем дрва:
– Види, деда, што је леп онај лептир!
Или кад бих опазила комшиницу како држи бебу у наручју, махнула бих јој весело, а деди упутила примедбу о слатком детету, он би и тада остајао хладан и незаинтересован и једнолично би ми, без трунке емоција, одговорио:
– Баш ме брига.
Једне вечери породично се окуписмо око пећи на дрва. Беше јака зима па нико и не помишљаше да изађе на снег. Стезала сам песнице да мајка не види модрицу која ми је остала од дединог стиска, а затим сам је у тишини, да нико не види, показала баки.
– Не мари, проћи ће... – тешила ме је полушапатом.
Познавала је и она веома добро дедину нарав, те није хтела да му придикује јер зна да не би вредело.
Те ноћи, отишавши на починак, пожелела сам да деду ујутру не затекнем у кући.
Међутим, и тог је јутра седео за столом, спреман да ме отпрати до школе. Само, сада су код нас дошле моје две другарице па смо се заједно запутили познатом стазом, која увелико беше посута снежним покривачем и дебелим ледом.
– Пусти ме, сама ћу – рекла сам љутито, на шта ме је деда још чвршће стегао за десну шаку, толико снажно да су ми сузе кренуле.
Тог дана сам у школи све време била расејана и одсутна. Осим што сам покушавала да се изборим са модрицама на рукама, све време сам размишљала како да се осветим деди, како да се из школе, као остала деца, вратим кући сама.
Хладан зимски ваздух облио ми је лице уоквирено капуљачом чим сам изашла из напоље, али ме је већ на самом излазу из школског дворишта запахнуо врели талас чим сам мало даље од капије угледала деду. Учинило ми се да имам повишену температуру и тресем се као у грозници. Помислила сам да ме није опазио кад сам изашла, што се испоставило као тачно. Зато сам одлучила да испратим другарицу до куће, додуше дужим, али заобилазним путем.
Растале сме се на улазу у њено двориште, након чега сам се стрмоглаво сјурила преко низбрдице на главни пут.
Помислила сам да ћу даље наставити сама, заправо, никога и није било на видику, али сам за сваки случај убрзала корак како бих била што сигурнија да сам умакла деди.
Ваздух је био прошаран маглом иако је увелико поодмакло подне, а ситне пахуље, које су на махове провејавале, не стигоше у потпуности да затру лед, чијој се чврстини и глаткоћи моје нејако тело не могаше одупрети.
И мада тачно нисам знала шта значи умрети, помислила сам да сам већ мртва, јер нисам смогла снаге ни сузу да пустим, камоли да завриштим кад сам се сјурила у јарак, заправо сам почела да верујем у то, кад ме је гломазна шака зграбила за оковратник капута и свом снагом повукла навише. Нисам имала снаге да заплачем. Ништа нисам ни проговорила све време док ме је деда, тетурајући се, водио кући. На махове бих погледала његово лице и тада приметих да му се низ образ слива суза, која ми је пекла душу толико јако да ми је огромна кнедла застајала у грлу.
Код куће сам, пресвукавши мокро одело, села крај деде да се поред шпорета огрејем.
– Дуње још нема да се врати из школе – прва сам разбила монотонију, гледајући кроз прозор, јер сам очекивала другарицу да промакне путем покрај наше куће.
– Баш ме брига – одговорио је, главу и не подигавши.
После тога је отишао у своју собу да легне.
Била је то последња реченица коју сам од њега чула. Следећег јутра није се ни пробудио.
Дуго сам живела у убеђењу да је умро, промрзавши од хладноће. Сад знам да га је убила стрепња за мене. Он је, међутим, према мени осећао само љубав, неизмерну и снажну попут своје песнице. Волео је само мене. За друге је сачувао своје устаљено „баш ме брига“.