Kažu da mnogo ličim na svog oca. Posmatrajući njegovu fotografiju, u to ne treba ni najmanje da sumnjam, ali kažu da sam od njega nasledio i neku neustrašivost i odlučnost – kad nešto namerim da uradim, teško me ko može zaustaviti. Valjda sam takav bio od malena, mada sam retko koji detalj iz ranog detinjstva upamtio. Sećam se samo batina koje sam dobijao od majke kad me je, očajnički vičući na mene, odvraćala sa naše kapije da bi me sprečila da potpadnem pod točkove nekog vozila. Posle bih se, kad se otac vrati s posla, peo na drvo ispred kuće, kako bih umakao njegovim šakama. Kad bih uvideo da se i on ohladio, silazio bih na zemlju i zarivao dečačke prste u pesak i blato.
Moji nestašluci nastavili su da se nižu i kad sam pošao u školu. Nisam ispoljavao preteranu sklonost prema učenju, ali sam bio bolji od većine svojih drugova u odeljenju. Učiteljica me je jednom prilikom uhvatila kako Đorđu, svom drugu iz klupe, došaptavam odgovor pa me je poslala u prodavnicu dok on odgovara.
Sećam se da mi je rekla da joj kupim cigarete, ali je prodavac odbio da mi ih uruči jer sam maloletan. Zamolio sam komšiju koji se tu zadesio da ih preuzme umesto mene, ali tek što sam uzeo paklicu u ruke, sa radija je kao grom odjeknula vest da su neprijatelji okupirali našu zemlju i da već uveliko haraju unaokolo, čak i po našem gradu. Prodavac se uplašio pa je naredio prisutnima da napuste radnju. Nisam imao hrabrosti da izađem na ulicu jer sam se bojao razbojnika i ubica. Prodavac se sažalio na mene i predložio mi da se sakrijem ispod tezge.
Ne bih mogao sa sigurnošću da kažem koliko sam vremena proveo na ovom mestu. Znam samo da me je dobrodušni prodavac, negde u predvečerje, poveo sa sobom kući. Nedugo zatim, usledili su masovni pozivi na mobilizaciju. Mog zaštitnika neko je očigledno izbrisao sa spiska radno sposobnih muškaraca. Radio je sve kako treba, ali je sistem zaboravio da ga uopšte evidentira. Ko zna zašto je to dobro. Dani u mom životu nastavili su da se nižu po automatizmu, kao suze koje su mi se noću slivale niz obraze dok sam u tami strepeo za svoju budućnost. Vremenom su i one usahnule. Ostao je samo strah i strepnja da će neprijateljska bomba baš mene pogoditi.
Vreme je postalo kružno kada su svi prestali da izlaze napolje. Ujednačeni rutinski pokreti ukućana ponavljali su se danima kao po nekom automatizmu. Primećivao sam kako trgovčevoj supruzi iz večeri u veče prsti sve više podrhtavaju dok nas spiker sa malog ekrana izveštava o stanju na ratištu. Poželeo sam da sve što čujem bude jedna velika izmišljotina, ali uzalud. Izveštaj je bio tačan, ali je zvučao kao izveštaj o nekom drugom narodu. Nisam mogao da zamislim da moju državu na pragu dvadeset prvog veka razaraju bombe. Godinama unazad moji su roditelji upražnjavali da prate prenos skupštinskih zasedanja, što je mene smaralo, pa sam nestašnim dečačkim povicima nastojao da skrenem pažnju na sebe, ali ovo što sam sada slušao prevršilo je svaku meru. U jednoj rečenici bilo je više politike nego u deset godina skupštine.
Sećam se kao kroz maglu da se u našoj kući sa komšijama diskutovalo o raspadu komunizma. Kad se sistem raspadao, najviše su ćutali oni koji su ga stvorili. Pre raspada barem se znalo kakav je čiji položaj u društvu. Svako je dobijao po zasluzi. Sad se više ne zna ko pije, a ko plaća. Prava merila vrednosti nestala su kao rukom obrisana. Sve što se merilo – sada se samo podrazumeva. Država je disala teško, kao stara mašina kojoj fali jedan točak. Na ulicama su zavijale sirene koje najavljuju vazdušnu opasnost. Restrikcije struje postale su sve učestalije. Proveli smo celo veče u mraku. Struja nije stigla, ali je propaganda osvetlila sve što treba da se ne vidi. Svuda po ulicama orile su se patriotske pesme. Čelnici aktuelne vlasti kao bombama zasipali su nas vestima o dodeli odlikovanja najzaslužnijim pojedincima. Svi smo strahovali da im se priznanja ne dodeljuju posthumno.
Sve smo se više otuđivali jedni od drugih i zatvarali se u sebe. I samog sam sebe u najtežim trenucima očajanja zaticao kako glasno izgovaram povike u znak protesta protiv aktuelnog režima. Pitao sam se kome su mladići iz susedstva krivi da ih sad odvode na ratište. Sredovečni ljudi iz večeri u veče dolaze da sede s nama ne bi li prekratili muke. Neki pak više vole da se osame. Sused koji noću šeta bez psa govori glasno jer ne želi da mu misli budu jedini saputnici. Ponekad čoveku padne kamen sa srca kad nešto glasno izgovori, makar i kad reči odu u etar. Naprosto, olakša dušu. Na ulicama vlada opšta pometnja. Mnogi su odavno oguglali na sirene za vazdušnu opasnost. Izašao sam jedne večeri do glavnog puta da ispratim komšiju kući. Na raskrsnici gde semafori trepću besciljno, video sam čoveka koji razgovara sa svojim senkama. Zna da ga senke ne čuju pa može da brblja do mile volje, a kod kuće mnogo i ne mare za njegove reči pa makar im pričao do jutra.
Čini se da smo nekako lakše živeli dok su bombe padale samo noću. Svako se pokrije po glavi i čeka da ga san savlada. Ponekad nas trgne pokoji prasak kad bombe sruše neki objekat pa posle nastavimo ležanje u krevetu sve u nadi da će san ponovo doći. Onda krenuše da udaraju i preko dana. Mostovi više ne spajaju, samo odlažu pad. Stalno se moglo čuti kako je srušen poneki. Na banderama okolnih ulica danima su se nizale čitulje. Svaka ulica ima svoje mrtve, samo ih više niko ne pozdravlja. Ranije su se u čast pokojnika održavali parastosi uz bogatu trpezu i masovno okupljanje na groblju. Sad je sve to išlo nekako na brzinu. Bog nek oprosti.
Usled čestih restrikcija sve smo se češće sastajali sa susedima. Morali smo nekako da ubijemo monotoniju i čamotinju. Obično smo spuštali roletne čim padne prvi mrak, ali su radoznale oči, ne mogavši da savladaju preveliku radoznalost, nalazile pukotine kroz koje su zurile na ulicu. Kada je poslednji put nestalo struje, neko je video ono što nije smeo.
Komšije su nam govorile kako su pre nekoliko večeri kroz prozor videle grupu policajaca kako privode nekog mladića. Priča o hapšenju danima se vrtela u ovoj kući. Neki jezici su predugački da bi lagali kratko. Lajave torokuše neprestano su nadovezivale detalje što je činilo da priča sve više odudara od prave istine. I sami smo svakodnevno sa malih ekrana bombardovani vestima o raznoraznim hapšenjima. Jedne večeri neki policajac pokucao je i na naša vrata. Zamolio je mog spasioca da pođe sa njim. Posmatrao sam ga radoznalim pogledom. Nekoliko trenutaka kasnije začuo sam iza sebe sumanuti vrisak. Trgovčeva žena zabezeknuto je zurila u policajca.
– Ja… ne mogu… – poče trgovac da zamuckuje.
– Moraš – nastavi policajac.
– Žena mi je bolesna… dete malo… Ne smem da ih ostavim.
– Ne brini ti za njih… ima ko da ih čuva… Svuda je raspoređen po neki od naših kolega.
Držao je glavu visoko, ali su mu ramena šaptala istinu. Izgleda da je gazdarica tu istinu prozrela. Usled toga je počela još više da drhti. Osetio sam se važnim što me je gazda nazvao svojim sinom. Zato sam kao hipnotisan krenuo za njim kad su ga poveli napolje.
– Kuda? – upita me jedan od policajaca iz uniformisane rulje koja je čekala napolju.
– Idem kući – odgovorio sam posle kraće pauze.
I sam bejah iznenađen rečima koje sam izgovorio. Očekivao sam da me neko od njih upita čiji sam ili odakle sam, ali svi su ćutali kao zaliveni. Začuo sam potom neko cviljenje iz gepeka automobila u koji su nas ugurali. Shvatio sam da ne cvili životinja već čovek. Kad smo stigli na parking, vozač izađe iz automobila i otvori gepek iz kojeg potom izađe čovek sa lisicama na rukama i povezom preko usta.
– Koliko njih si pobio? – čuo sam vozača kako urla.
– Nisam ubio nikoga, kunem se – pravdao se jadni čovek kad mu skinuše povez.
– Koliko si novca odneo iz kuće? – nastavljao je vozač sa propitivanjem.
– Nisam nikoga ubio, šta vam je. Slučajno sam se zadesio tamo. Hteo sam samo da uzmem svoju platu. Kad sam ušao, gazda je sa još trojicom ležao na podu.
Vozač očajnički pljunu na zemlju. Pozvao je zatim čoveka koji je sedeo na mestu suvozača da mu pomogne da ubace vezanog u kola. Osetio sam neki neprijatni zadah kad je seo pored mene.
– Zašto maltretirate ovog čoveka? – nisam izdržao da ih ne upitam.
– Mali, nemoj i ti da mi staješ na žulj – odgovori vozač, pokrećući vozilo u isti mah.
– Mali je u pravu – oglasi se trgovac – hapsite nevinog čoveka.
– A otkud ti, matori, znaš da je on nevin? – nastavilo se urlanje.
– Stalno dolazi kod mene u radnju. Duša od čoveka. I ja sam nevin. Ne znam ni gde me vodite. I šta ću sa ovim detetom?!
– Pustite nas, zlotvori! – izletelo je iz mojih usta.
– Ma nemoj – usledio je odgovor a zatim i pitanje: – a čiji si ti, mali?
Nisam hteo da otkrivam identitet svojih roditelja iz straha da i njih ne napadnu.
– Živi kod mene – začuo sam zaštitnički glas svog gazde. – Plaćam ga da mi održava baštu.
– Lažovčino! – čuo sam urlanje ispred sebe.
Posle toga sam zahvalno pogledao svog zaštitnika.
– Pustite nas napolje – ponovo sam očajnički zavapio.
Potom se automobil zaustavio. Vrata do kojih sam sedeo naglo su se otvorila nakon čega sam osetio snažan udarac pesnicom posred čela i navlačenje nekakve vreće preko glave. Ubrzo sam u potpunosti izgubio svest.
Ko zna koliko je vremena prošlo kad sam ponovo došao sebi. Probudio sam se u nekoj tesnoj prostoriji. Kroz malu pukotinu u zidu probijala se svetlost. To mi je donekle pomoglo da se orijentišem u ovom skučenom prostoru, koji mi je u prvi mah delovao kao podzemlje, ali sam kasnije shvatio da se nalazim u podrumu. Pojma o vremenu još nisam imao. Prišao sam malim vratima iza kojeg se nalazilo zapušteno kupatilo. Pošto sam se olakšao, sa zaprepašćenjem se zagledah u svoj lik u ogledalu. Primetio sam dlake na iznurenom licu i to me je donekle zapanjilo. Ne sećam se da sam se ikad u svom životu obrijao.
U napuštenom podrumu, miriše beton kao hleb. Valjda zbog toga nisam imao volje da razmišljam o ličnoj higijeni već samo o tome kako da što pre utolim glad. Nesigurnim koracima krenuo sam da tražim izlaz, ali uprkos težnji da izađem iz mraka, činilo mi se da svakim korakom tonem sve dublje. Primetio sam pred sobom neki prolaz nalik tunelu. Krenuo sam mračnom stazom koja me je vukla sve niže i tad sam se umalo spotakao. Na ulazu u podzemni prolaz ostavljena je kašika – niko ne zna da li kao znak gladi ili sitosti. Zavirio sam u podzemnu prostoriju koja je podsećala na trpezariju. Svuda po stolu beše poređan pribor za jelo, nekoliko tanjira sa viljuškama i noževima. Stavio sam na brzinu nekoliko zalogaja u usta, parče hleba sa puterom i krišku salame. Čudio sam se što žive duše nema na vidiku kad je ovoliko hrane još na stolu, ali nisam imao vremena da mnogo mislim o tome. Razmišljao sam samo kako da se što pre izvučem odavde. Zato sam krenuo u suprotnom smeru.
Zaslepili su me zraci jutarnjeg sunca. To me je nateralo da ubrzam korak ne bih li našao hlad ispod nekog drveta, ali umesto drveća ispred mene su se nizali samo električni stubovi oblepljeni čituljama i raznim drugim koještarijama. Pade mi na pamet da se današnja omladina zanosi svakojakim glupostima. Papir je mogao da podnese sve – osim onoga što nije napisano. Aktuelna vlast za to mnogo i ne mari. Pažnju mi privukoše neka krupna slova na žutoj podlozi. Na banderi neko je zalepio oglas za izgubljenog psa pre devet godina, ali papir još odoleva. Sećam se da smo ovakvog pas mi imali u dvorištu. Pseći život je mnogo kraći od ljudskog. Pomislih da ovo mene neko namerno provocira. Na ovu pomisao podiđe me neki nesvakidašnji svrab. Telo pamti i ono što je zaborav naterao da ćuti. Počešao sam se po levoj podlaktici i tad mi u oči pade ožiljak od ujeda našeg Žućka. Počeo sam da ga mrzim otkad me je ugrizao, ali me je u ovom trenutku pomisao da smo ga izgubili donekle rastužila.
U nameri da popravim raspoloženje uputio sam se trotoarom niz ulicu. Nisam imao nekog određenog cilja, ali me je put doveo do autobuske stanice. Seo sam na klupu i zagledao se u prostor ispred sebe. Mnoštvo ljudi sjatilo se oko mene, ali se nisam trudio nikog da prepoznam. Ne znam ni kako bih podneo pogled nekog poznanika. Na kraju krajeva, ne znam ni šta bih mogao da ga pitam. Možda da li me poznaje i da li mi može pokazati gde se nalazi mesto mog prebivališta.
Tok mojih misli prekinuo je autobus koji se zaustavio na peronu broj devet. Odjednom su ljudi poustajali sa klupa i kao hipnotisani uputili se ka zadnjim vratima autobusa. U koloni su hodali ravno, ali je svaki hod bio različito kriv.
Prepoznao sam Đorđa, svog druga iz školske klupe.
– Veseline, nisam od tebe očekivao da se onako izgubiš da mi se više ne javiš – obratio mi se.
Rečenica je krenula kao tvrdnja, završila se kao osuda. Nisam imao snage ništa da mu odgovorim. Zabezeknuo sam se ugledavši na kraju kolone uniformisanog čoveka sa puškom o ramenu. Pitao sam se kuda su krenuli, ali sam bio svestan da mi u ovom trenutku niko ne može pružiti pouzdane informacije.
Na peronu su ostali oni koji nikuda nisu krenuli, ali su sve razumeli. Upitao sam šalterskog službenika kada naredni autobus polazi do našeg grada. Primetih da su mu ruke izbrazdane svežim ogrebotinama. Ostao sam zabezeknut pred ovim prizorom. Držao je nekakav papir pred sobom kad sam mu prišao. Pomislio sam da traži informacije o redu vožnje, ali ono što je držao rukama podsećalo je na jednu od stranica iz geografskog atlasa kakav smo koristili u školi. Gledao je mapu, ali je tragove nalazio samo u brazdama na rukama. Shvatih da traži informacije koje su od značaja njemu, a ne meni, te se bez reči povukoh.
Čekao sam autobus još neki petnaestak minuta. Za to vreme naslušao sam se svakojakih tračeva i žalopojki. Iz muških su se usta uglavnom mogle čuti psovke, dok su žene većinom cmizdrile uz poneku kletvu na račun aktuelne vlasti između jecaja. Govorili su tiho, ali se reči širile kao požar u suvoj arhivi. Parale su mi uši, ali sam se svim silama trudio da ih ignorišem.
S mukom sam se borio sa gužvom i sumanutim tiskanjem u autobusu, posmatrajući kroz prozor zgrade koje su promicale pred mojim očima. Primetio sam našu školu i gradsko groblje. Sve je, čini mi se, bilo na svom mestu, ali izgleda da je bilo detalja koje sam propustio da opazim.
Izašavši napolje, skinuo sam jaknu i stavio je preko glave da ne pokisnem. Ubrzao sam korak, više iz radoznalosti da saznam šta se u mom domu dešava negoli iz želje da umaknem pljusku, ali nešto neobično mirisalo je u vazduhu, što me je nagnalo da se zaustavim. Seo sam na klupu u parku kraj fontane uhvativši se za glavu. Kiša u mom kvartu ima drugačiji tempo od one koja pada pet stanica dalje – kao da zna šta je ovde propušteno. Sve što sam video oko sebe delovalo mi je nepoznato i strano, a opet su me neki segmenti iz ovog okruženja podsećali na moj prethodni život.
Otišao sam do kioska da kupim novine. Naslovi su brujali o tome kako na ovim prostorima godinama unazad vladaju mito i korupcija u svim sferama društvenog života. Trgovina organima kao i otmica i zamena beba u porodilištima postali su neodvojivi deo današnjice. Lopovi uglavnom beže preko granice da bi zataškali tragove. Aktuelna vlast, duboko korumpirana i ogrezla u kriminal, zatvara oči pred devijantnim ponašanjem pojedinaca i organizovanih grupa. Rečeno je da nema više otisaka, a zemlja je gorela pod stopalima. Širom zemlje policija angažuje pse tragače da traže prestupnike i nestale osobe, uglavnom decu.
Zagledan u štampane naslove, nisam primetio kad mi se na klupi pridružila ženska osoba mojih godina. Opazio sam je tek kad je progovorila.
– Oprostite što nisam pitala da li je slobodno – reče – malo mi je muka, moram da sednem.
– Nema problema – odgovorio sam kratko, okrznuvši je krajičkom oka.
Shvatio sam tada da je to moja drugarica iz detinjstva.
– Kristina, pa to si ti – smogoh snage da joj se obratim.
– O, Veseline, kakvo iznenađenje. Koliko se to nismo videli…
Uzdahnuo sam na ove reči. Nisam imao snage ništa više da izgovorim.
– Otkad si pobegao sa časa, više te nije bilo.
– Nisam pobegao – htedoh da kažem, ali se ipak uzdržah. Znao sam da bi joj bila neverovatna moja priča o odlasku iz porodice i o otmici.
U vreme školskih dana gajio sam simpatije prema ovoj devojčici. Bila mi je prilično draga, ali sad mi je delovala izmučeno i smoreno.
– Doživela sam strašnu traumu nakon upada neprijatelja u školu. Svi ograni su mi stradali. Sa manjim prekidima, skoro devet godina sam provela u bolnici. Bila sam na dijalizi. Izvršena mi je transplantacija bubrega.
Zanemeo sam pred ovom ispovešću. Došlo mi je jednog trenutka da pustim suze da teku, ali sam nekako uspeo da se uzdržim, valjda zbog toga što mi je predložila da se slikamo pa sam hteo da izgledam lepo na fotografiji. Poklonila mi je sliku koja je izašla iz polaroida.
Znao sam da je Kristina bila usvojeno dete. Svi u razredu su to znali. Ali mislim da je ta činjenica nije nimalo izdvajala od ostalih. Njeni usvojitelji redovno su dolazili na roditeljske sastanke i interesovali se za njen uspeh. Bila je odličan i primeran đak, ako ne i najbolja u odeljenju. O njenom poreklu, međutim, niko nikada nije vodio polemiku. Moram priznati da sam prema njoj gajio simpatije od najranijeg detinjstva. Stavio sam fotografiju u džep i uputio se niz ulicu.
Strepeo sam kako će me prihvatiti kad dođem kući. Sećam se da je majka, kad bi se začulo zvono na vratima, prvo obrisala ruke pre nego što otvori, ma šta da je radila. Zvono na vratima nekih stanova odzvanja kao priznanje starim navikama. Moja majka je i sada po navici, nakon pranja sudova najpre obrisala ruke, ali umesto izraza dobrodošlice, na njenom licu ugledao sam užas i zaprepašćenje. Pretpostavio sam da je mislila da više nisam živ. Zagrlila me je još na ulazu i očajnički zajecala.
Primetio sam da oko vrata nosi crnu maramu. Stoga sam pretpostavio da mi je otac preminuo. Bio sam u pravu. To mi je priznala nakon nekoliko minuta razgovora. Čudilo me je jedino to što me nije pitala gde sam bio sve ove godine. Možda je tako i bolje. Ne znam šta bih joj odgovorio.
Nisam imao volje niti snage da o bilo čemu diskutujem. Jedva sam dočekao da dotaknem meki jastuk. U sobi je bio polumrak kad sam iz džepa izvukao fotografiju na kojoj smo Kristina i ja. Primetio sam da me njen lik na nekog podseća. To mi nije davalo mira do samog jutra.
Iz lakog sna trgnulo me je zavijanje policijskih sirena. Na brzinu sam se spremio i izleteo na ulicu. Neko je noću pomerio granice grada, i jutro više nije znalo gde da se zaustavi. Sunce kao da je težilo da se provuče kroz najtanje pukotine. Ništa se u ovom gradu nije moglo sakriti od očiju javnosti. Shvatio sam, čim su me prvi zraci nagnali da otvorim oči, da se u ovom trenutku ni ja ne smem zaustaviti i da konačno moram otkriti šta se dešavalo proteklih devet godina.
Znao sam da se iz arhiva može najviše saznati, ali nisam imao smelosti da uznemiravam zaposlene u državnim ustanovama. Postoji arhiva u kojoj su nestali svi tragovi. Ali i to je zapisano. Uputio sam se ka školi. Računam da se tamo stalno nešto dešava. Na zidu škole stajala je nekakva umrlica. Na ulazu je sedeo domar i nešto mrmljao sebi u bradu, barem mi se tako na prvi pogled učinilo. Bilo mi je neshvatljivo da plače jer je uvek delovao neustrašivo. Moja učiteljica je, sećam se, uvek imala odgovor na svako naše pitanje. Pred našim je roditeljima, međutim, često ćutala o nekim stvarima u nameri da sakrije krivicu nekog od nas. Kad sam se približio zidu, video sam da se na umrlici nalazi njen lik. Onaj što ćuti, zna najviše. Zato ga više nema. Pretpostavio sam da ju je likvidirao neki od roditelja mojih drugova.
Obreo sam se oko sebe i tog trenutka opazih trgovčevu ženu. Nije mi bilo jasno šta ona traži ovde. Znao sam da nisu imali dece. Možda je i ona tražila nešto u arhivskim dokumentima. Ali šta?
Bacio sam pogled na Kristinin lik na fotografiji koju sam nosio u džepu. Grizla je donju usnu na način koji je u ovom trenutku to činila supruga mog spasioca. Pade mi u oči izvesna sličnost, ali sam ideju koja mi je protutnjala kroz glavu odbacio kao suludu. Ušao sam unutra ne bih li otkrio šta se dešavalo prethodnih dana. Dok sam prolazio kroz hodnik, mogao sam čuti jedino bat sopstvenih koraka. U prostoriji u kojoj se nekada širilo znanje, sada je mirisalo na prašinu. U školskim klupama raste samo paučina. Znanje više dolazi kroz pukotine. Zidovi behu oronuli. Fasada na kojoj se ljušti farba izgleda kao da pokušava da pobegne iz sopstvene istorije. Ipak je na školskoj tabli ostao zapis koji mi je privukao pažnju. „Sistematski pregled obaviće se sutra u 12:00“. Ispod toga je nespretnim dečjim rukopisom dodato: „Sistematski pregled obavljen. Kristina mora na transplantaciju bubrega. Veselin potencijalni donor.“
Neki unutrašnji instinkt govorio mi je da su ispisani podaci tačni, ali u ovom trenutku uopšte nije bilo važno ko ih je napisao. Pretpostavio sam da neko nešto muti. Trebalo je što pre posetiti statistički zavod i proveriti podatke.
Dok sam koračao dugačkim hodnikom zavoda, osim odjeka sopstveni koraka, neki nesvakidašnji zvuk parao mi je čula. Hodnici javnih institucija imaju sopstven eho, neovisan od ljudi. Zakucao sam na jedna vrata, ali odgovora nije bilo. Odlučio sam da uđem, ali sam se već na prvom koraku pokajao i prilično uplašio.
Iza zatvorenih vrata nije bio zločin, nego njegova mogućnost. Dvojica službenika sedela su za stolom i razgledala nekakve spise. Pored njih je stajao čovek koji mi beše okrenut leđima. Nisam ništa zapitkivao iako mi se u glavi rojilo milion pitanja. Kad se okrenuo ka meni, video sam da preda mnom stoji trgovac, moj spasitelj, kojeg su mobilisali pre devet godina.
– Zašto si ubio tog čoveka? – urlali su uglas na njega.
– Silovao mi je ženu – vapio je očajnički.
– U to vreme nije bila tvoja supruga.
– Sada jeste i moram je uzeti u zaštitu – branio se. – Imamo i dete… smilujte se…
– Svi znaju da dete nije tvoje. Zato ga se i odrekla čim ga je rodila.
Čuvši ove reči, progutao sam poveću knedlu.
Odmah sam pohitao u zgradu Opštinske uprave ne bih li iskopao još neki podatak. Službenici ove institucije jurili su hodnikom kao pomahnitali, kao da ne obavljaju povereni im posao već kao da neprestano jure kao da od nečega beže. Raspitao sam se da li postoje neki podaci o poreklu osobe pod imenom Kristina Milić, rođene 1988. godine. Rekli su mi da je rođena u našem gradu, ali da ne znaju gde se nalazi njeno trenutno prebivalište. Pogledao sam imena njenih roditelja. Branko i Natalija, stajalo je. Bila su to imena trgovca i njegove supruge.
Pitanje nije bilo gde si – već koliko te ima. Znao sam da njihova ćerka negde postoji. Kao na filmskoj traci pred mojim se očima pojavio natpis na školskoj tabli od pre devet godina. Znam da je sledećeg dana, na Vidovdan, u školi održan roditeljski sastanak i da zajedljivim pogledima nisu promakle ispisane reči. Seljačka usta govore bez dlake na jeziku pa je vest dospela i do Kristininog biološkog oca. Još jednom sam bacio pogled na fotografiju koju sam držao u džepu. Shvatio sam da me Kristina, osim na trgovčevu ženu, podseća i na nekog muškarca. Zatvorio sam oči u nameri da se nečega prisetim i tad mi se kao na filmskoj traci pojavio lik kidnapera iz kobne noći.
Odlučio sam da se vratim kod majke u stan ne bih li donekle sredio sopstvene misli. Na ulazu u zgradu dočekao me je pas kojeg sam brižno pomilovao po glavi. Primetio sam da pored njega stoji moja majica koju sam nosio nekada davno. Nekome je, znači, stalo do mene, čim je angažovao našeg Žućka da me traži. To me je bodrilo da nastavim dalje.
Po ulasku u stan jedva sam dočekao da svučem prljavu odeću i sperem prljavštinu sa sebe. Posmatrao sam svoje telo u ogledalu posle tuširanja. Primetio sam na levoj strani slabina neki rez, poput ožiljka od operacije. Odjednom me je miris joda vratio u neko drugo vreme. Pred očima su mi kao munja sevale slike iz bolnice u kojoj sam proveo prethodne godine. Meni je odstranjen bubreg, to je evidentno. Opet su se preda mnom ukazivale scene u kojima mi je medicinsko osoblje davalo omamljujuća sredstva ne bi li kod mene izazvalo amneziju.
Otišao sam u svoju sobu ne rekavši majci ni reči. Nakon što sam na sebe navukao tanku odeću, stao sam pored prozora i zabezeknuto zagledao u prizor pred sobom.
Zgrada preko puta naše gorela je u plamenu. Pohitao sam na ulicu, gde je na klupi ispred ruine sedela Kristina, uplakana i zastrašena. Bacio sam pogled preko ramena. Zid nije pao, ali se sve sa druge strane urušilo. Sa mog se prozora nije sve moglo videti. Prozor gleda na zgradu, a zgrada ne gleda nikud. Iza nje je samo šuma u kojoj ni gorštaci ne bi opstali. Ljudi su masovno izlazili na ulicu, otresajući prašinu sa pogrbljenih tela. Nisu se bojali smrti, već tišine posle odlaska.
Kristinini usvojitelji stradali su u požaru. Iza njih su zaista ostali samo muk i tišina. Predložio sam Kristini da se udaljimo, što je bez reči prihvatila. Uputili smo se prema školi, gde je još stajala okupljena rulja. Sa leve strane školskog ulaza nalazila se šupa. Ne znam čemu je uopšte služila. Neki objekti izgledaju kao da su napravljeni da nikada ne budu upotrebljeni. Čuo sam od okupljenih da je naša učiteljica u toj šupi izvršila samoubistvo. Nekoliko minuta kasnije iz školske zgrade iznosili su mrtvački sanduk.
Kroz kolonu koja se kretala prema groblju prolazio je tihi žamor uz poneki jauk za pokojnicom. Pridružili smo se povorci kako bismo učiteljicu ispratili na večni počinak. Dok smo se ujednačenim koracima kretali ka groblju, u susret nam se trčećim korakom približavao sredovečni muškarac, čiji je izgled odavao primitivnost i prostotu a izraz lica zabezeknutost i strah. Prepoznao sam trgovca Branka, svog zaštitnika.
– Natalija! – urlao je na sav glas. – Natalija, ćerka ti je živa!
– Ko je Natalija? – upitala me je Kristina, gledajući me u čudu.
Na trenutak mi je došlo da joj kažem istinu, ali sam se zgranuo pred prizorom koji se preda mnom ukazao.
Na mestu gde se prostiralo naše groblje behu iskopane rupe. Bageri kopaju temelje kao da traže oproštaj ispod zemlje. Poželeo sam da priđem nekom grobaru i da ga upitam šta se dešava, ali me je natpis nalik oglasu zalepljen za drvo zakovao na mestu. „Traži se Miladin Jovićević živ ili mrtav“, stajalo je ispod slike muškarca, na kojoj sam odmah prepoznao svog otmičara.
Iznenada se iz gomile ljudi izdvoji ženska figura. Opazih Nataliju kako mahnito juri za Brankom, ali smo joj se Kristina i ja isprečili na putu. Osetih kako mi ponestaje daha.
– Ovo je Kristina – rekao sam da bih umanjio tremu kod nje, ali je ona još više zadrhtala ugledavši devojku nalik sebi.
– Kristina, kćeri… – povikala, instinktivno privijajući zbunjenu devojku u zagrljaj.
– Kristina, ona ti je majka – rekao sam pogledavši je pravo u oči.
Krupne suze slivale su joj se niz lice dok je drhtala u majčinom zagrljaju.
Telo naše učiteljice odneli su u kapelu. Svi smo otišli u crkvu da joj zapalimo sveću.
Sahrana je odložena do daljnjeg, očigledno dok se teren ne raščisti. Ponovo sam bacio pogled na razrovano groblje. Kad su skinuli table sa imenima, grad je ličio na zaboravljeni jezik. Nadležne vlasti naredile su ekshumaciju u cilju pronalaženja kriminalca. Shvatio sam da je dotični bio Natalijin silovatelj a, po svemu sudeći, i Kristinin otac.
Narednog dana, nakon sahrane naše učiteljice, nastavili smo da hodamo stazom života, kao da ničega nije ni bilo. Jedan deo života otišao je u istoriju, ali ne i u zaborav. Kada neko parkira auto ispred spomenika, istorija za trenutak zadrži dah. Primetio sam kolonu poznanika i prijatelja kako se, noseći sveće u rukama, približava grobu mog oca. Od bola i tuge, i meni samom zastajao je dah. Nisam izdržao da ne zaplačem. Kako su sveće dogorevale, tako su se meni slivale suze niz lice. Beše mi čudno što moje majke nema da se pojavi.
Predložio sam Kristini i Nataliji da odemo kod mene da ih upoznam sa majkom, što su i prihvatile. Svi smo priželjkivali prijatan razgovor uz kafu i zakusku, ali smo pred samim ulazom ostali zabezeknuti.
Uniformisana lica opkolila su našu zgradu. Nisam imao hrabrosti nikoga ništa da pitam jer mi je telo drhtalo a zubi cvokotali. Lift je bio u kvaru, tako da smo se stepenicama popeli do našeg stana. Na svakom spratu bio je neki oblik kontrole. Samo prizemlje je puštalo da padneš. Pomislio sam jednog trenutka da ću od šoka i sam pasti kao porušena zgrada. Stanari su se pridržavali za zid u strahu da ne pokleknu. Jedan komšija sedeo je na stepeništu, držeći se za glavu. Rekao mi je da je moja majka prethodne večeri uzela preveliku dozu analgetika i da nije uspela da preživi do jutra.
Sažaljivi pogledi posmatrali su me celog narednog dana. Majčino telo zauzelo je mesto na humki pored mog oca, ali i neizbrisiv trag u mom životu, koji je svakog dana tekao ujednačeno i monotono, barem za mene, iako su svuda unaokolo kružile priče o promeni državnog režima i mogućoj revoluciji.
Vlast je u suštini ostala ista, visoko korumpirana i ogrezla u kriminal. I u našem gradu sve je uglavnom ostalo isto. Nisu menjali sistem, samo su promenili ljude koji ga ponavljaju. Novoimenovani čelnici takođe su bili visoko korumpirani i podmitljivi.
Mi obični građani i dalje smo preživljavali od danas do sutra. Kristina i ja dane smo provodili šetajući ulicom ruku podruku. Druženje sa njom pomoglo mi je da lakše prebolim majčinu smrt. Vremenom je naša veza prerastala u nešto više.
Nad zemljištem na kojem se nalazila izgorela zgrada, u kojoj je Kristina živela sa svojim usvojiteljima, stradalim u požaru, izvršena je eksproprijacija. Kristina je, nakon što je upoznala svoju biološku majku, ostala da živi sa mnom. Moj rodni kraj kao da je doživeo procvat preko noći. Ubrzo su oko nas nicali lokali, knjižare, muzeji, fabrike.
U svakom praznom lokalu ostaje malo prašine i mnogo nelagodnog pogleda. Sve više smo zazirali od očiju nepoznatih ljudi. U svakome od njih videli smo potencijalnog neprijatelja. Zato smo sve ređe posećivali javna mesta. U muzeju gde niko ne ide više, zrak svetla svake subote pogodi istu pukotinu. Kroz nju su se uvek videle iste umetničke figure, kao da žele da nam kažu da je vreme zauvek stalo. Nema budućnosti, živimo samo od sećanja na prošlost. Kao po navici, prolazili smo pored knjižare, gde smo nekada nabavljali školske udžbenike, a danas samo mehanički preletali pogledom, sve se nadajući da će nam neki naslov privući pažnju. U izlogu napuštene knjižare, sunce svakog dana otvara istu stranicu romana. Danima isti naslovi stoje na istom mestu i skupljaju prašinu.
Godinama smo šetali istom stazom, posmatrajući ista zdanja i iste ljude. Pokušavali smo da pronađemo svoje mesto u društvu, želeći da izgradimo budućnost po sopstvenoj meri i da pred sobom otvorimo nove puteve. Želeli smo da prošlost ostavimo za sobom, ali, uprkos našim stremljenjima, ona nas je podmuklo nagrizala iz dana u dan. Ipak, znali smo da se moramo izboriti za svoje mesto pod suncem i obezbediti lepo i srećno detinjstvo svojim naslednicima.
Kristina je uspela da se zaposli. Navikavao sam se vremenom da se stalno budim sam u bračnom krevetu.
Jednog jutra probudio me je dečji plač. Brižno sam pogledao našeg sina. Obukao sam ga i nahranio a zatim zauzeo omiljeno mesto u fotelji kraj televizora. Onda je došla Natalija i odvela dete u park, a ja sam nastavio da listam oglase na internetu.
Opazio sam primamljivo radno mesto i sledećeg trenutka poslao prijavu. Za neki dan, pozvali su me na razgovor. Poslodavac je nakon kraće informativnog razgovora prepoznao moje kvalitete te su me ubrzo primili na posao.
Jutro kojim je započeo moj prvi radni dan bilo je sunčano i vedro. Supruga i ja smo se zajedno uputili svako ka svom radnom mestu ostavivši našeg sina njenoj majci na čuvanje. Uprkos lepom vremenu, ulicom su kolale priče o korupciji i podmitljivosti. Kovao se plan za smenu aktuelne vlasti. Građani su masovno odlazili na kiosk po dnevnu štampu kako bi se na vreme informisali o najnovijim dešavanjima u zemlji. Svako je strepeo da ne postane žrtva razbojnika i kriminalaca. Trgovac je prodavao istinu u komadima, po cenu metala. A istina je bila da su svi stiskali po džepovima metalne novčanice i poneku papirnu, stalno strepeći da li će do sutra moći da podmire osnovne potrebe.
U ćošku fabrike stajao je sat koji više nije merio vreme, već tišinu. I za mene samog, kao da je vreme stalo. Osetio sam se strancem u ovom nepoznatom okruženju, prema kojem sam gajio sumnju i nepoverenje, i što je najgore, sve sam ga se više pribojavao. Usled podmukle tišine, pored odjeka stopala na trotoaru, mogao sam još i otkucaje sopstvenog srca. Od siline udaraca u grudima pomalo sam strepeo i od srčanog udara. I samog sam sebe pitao šta tražim ovde. Otkud ja u svemu ovome?
