Још једна прича из воденице

КИШНИ ЧОВЕК


Кућа породице Михајловић налазила се у горњем левом углу пространог дворишта, подељеног уском бетонском стазом на два неједнака каменита неправилна четвороугла, са три стране оивиченог танком жицом, док је међа са баба-Милункином авлијом била саграђена од иструлелих дотрајалих дасака, што их још покојни Радоје беше поставио. За његова је живота сазидано и стрмо степениште у цик-цак позицији, без ограде, што је од узане стазе водило ка улазним вратима, дрвених и чврстих, са два омања прозора, кроз које је стара Олга имала обичај да провирује на улицу. Једне је вечери, баш кад је Ана требало да крене на посао, пала и поломила колено десне ноге.
Беше се у то време завадила са комшиницом Милунком,која је у селу важила за вештицу, те јој некако беше мрско да се с њом сусретне. Ноћу се, кроз замрачен прозор њене куће, могла назрети мршава глава, забрађена марамом из које су вирили неуредни седи чуперци, док је преко дана изводила краву на испашу, пред воденицом, преко пута куће.
– Пусти ме, бако, да идем мало напоље.
– Где ћеш сад по мраку... можеш зачас да се саплетеш низ степениште.
– Нећу, ено, и Бојана је бака малочас водила у шетњу. Пусти ме, молим те.
– Чекај... Видиш ону воденицу...?
– Видим... данас је баба Милунка била тамо.
– Е, та баба Милунка дању меље жито и напаса краву, а ноћу се претвара у вештицу, иде по мраку и плаши децу.
Стара Олга је умрла неколико година касније, а у глави седмогодишњег Ненада и усред бела дана одјекивале су речи:
– Ко излази у мрак, појешће га вештице.
Беше та година по много чему варљива и непредвидљива. Током дана ожеже сунце, а у предвечерја тмурни облаци прекрију небо па саспе пљусак, често праћен громогласним праском, који својом силином тресе прозорска окна, попут најјачег разарајућег земљотреса. Вечери и ноћи на овом подручју беху потпуно зацрњени, а немиру доприносише још и лишће са стабала ораха и дуда, што кроз мркли мрак заплаше понеког залуталог бекрију. Оно, ако ћемо право, све се чешће могло наићи на испичутуре и пробисвете, него на верне супружнике и добре домаћине, који у вечерње сате, када нестанак електричне енергије није никаква реткост, седе крај огњишта, теше своје супруге и штите ситну децу од демона.
Насупрот осталима, Митар је изражавао приличну забринутост за свог сина, али му, због природе посла, није посвећивао много пажње. Враћао би се кући око поноћи, кад је Ана на једвите јаде успевала да успава малог Ненада.
– Мама, постоје ли вештице?
– Не бој се, сине, то су само измишљотине.
– А она баба Милунка, је ли она вештица? Не живи у кући него у воденици...
– Није истина, сине. И она је људско биће попут тебе и мене. Хајде сад, мирно спавај.
– Не могу, она ће доћи да ме украде. Не дај  ме, мамаааа...! – вриштао је Ненад усред олујне ноћи, док се сијалица у његовој соби гасила а грање под прозором ломило и падало на све стране.
Јутро је свањавало у седам сати, мамећи болесне зраке да изађу испод облака. Ана је ужурбано одлазила на посао, остављајући узнемиреног дечака у кревету под будним оком оца, чије је љубави навек остао ускраћен.
Дође поподне у посету Митров колега Звонко, па се двојица мушкараца запричаше, а дете к’о дете, радознало и несташно, пређе преко капије на путељак, баш кад се баба Милунка спремала да врати краву са испаше.
– Е, опет ће киша изгледа – мрмљала је старица за себе, гледајући у небо, док је вукла краву ка капији, дечака и не приметивши.
– Значи, опет ће грмети вечерас?
– Опет, сине. А, ти се плашиш грмљавине?
– Како се не бих плшио, сви се плаше мрака. Ноћу долазе вештице под прозоре.
– Ајде, дете, пусти те приче.
 – Кажу да се ти претвараш у вештицу и плашиш децу.
– То те је она твоја баба научила, бог нек јој опрости.
– Истина је. Видео сам те синоћ како машеш крилима пред мојим прозором.
– Ајде, мани ме, дете.
После овога, Ненад пови главу и, обрисавши зној са чела, врати се у двориште.
Предвече, баш кад се Ана врати с посла, смрачи се небо па поче нека ситна киша и удари јак ветар.
– Мама, данас ми је баба Милунка рекла да она није вештица.
– Па и није, сине, зашто би била?
– Бака ми је то рекла. А и ја сам је видео једне ноћи... исто је овако грмело.
– Ћути, смири се, све је у реду.
– Не, не... Сваке ноћи ми долази на прозор... Ено је, ааа...! – вриштао је малишан, док су се под прозором у мрклом мраку ломиле гране околног дрвећа, а сијалица у соби губила сјај. Ана тихо уздахну, стегнувши прстима десне руке Ненадове шаке, покушавајући да га успава.
Ујутру је све испричала Митру. Није био начисто с тим шта би било најбоље да учини. У тренутку му се учинило да би од беса био у стању да скочи на старицу и растргне је свом силином. Бес у грудима појачавало је нервозно лупање срца, које му је одзвањало преко бубних опни све до најскровитијих можданих вијуга. Премештао је поглед наизменично са супруге на сина небројено пута, све док му звоно на вратима не одагна мрке мисли.
Лик колеге Звонка и малог Ђорђа, помешани са врелином подневног сунца, донекле му разбистри ум. Двојица мушкараца заседоше за сто у дневној соби, док је малишане окупирао анимирани програм на телевизији. Ана раздели послужање, па потом, обрисавши руке о кецељу, коју скиде и пребаци преко столице у кухињи, пође до амбара са житом, на који је била наслоњена дугачка коса. Склони прамен косе са чела па, уздахнувши, крену низ друм да покоси траву, што је ове у вреле била легло змија и ко зна каквих још акрепа, а која се протезала читавом левом страном, све до воденице, на чијем је улазу седела мршава старица и прала ноге у лавору. Ана ју је најпре у чуду загледала.
– Добар дан – поздрави.
– Здраво – изусти стара воденичарка једва чујно, и не дижући погледа.
Ана јој се мало приближи, не би ли опазила шта се то скрива иза дрвених врата. Старица устаде са прага и, посрнувши мало, подиже лавор и просу прљаву течност преко читаве ливаде, све до друма, где је стајала млада жена, која пред овим призором разрогачи очи.
– Иди, жено, бестрага! Ти си ми бацила проклетство на дете. Ноћима не спава, не знам више шта ћу с њим.
– Е, није моја вода проклета, дете. Прокле тебе она твоја свекрва, бог нек јој опрости. Узе ми још пре неку годину један бокал. Није ни намеравала да га врати, аспида. Сад деца испаштају.
– Шта причаш, проклета била?!
– Клетва ти неће добра донети. Него, донеси ти мени у флашу мало воде са кућнога прага, дођи у воденицу предвече да то проклетство отклонимо. Ана ју је неко време бесним погледом ћутке посматрала, а потом стави косу на раме и упути се кући. Осети како јој бес кипти у грудима.
Гужва се у њеном дому у међувремену рашчистила. Ипак, о овоме мужу ништа није рекла.
Кад би предвече, она нали мало воде у стаклену флаше, искраде се из куће и упути ка воденици иза чијих врата привири старица као да некога очекује.
 – Знала сам да ћеш доћи... уђи...
– Ево... – Ана јој пружи флашу са водом.
Старица јој најпре понуди да седне, онда узе дрвену посуду са стола, усу воду у њу, па потом скиде свежањ босиљка са северног зида воденице, где беше стајала једва видљива кука. Тек пошто је села на дрвену столицу, Ана примети да се на средини стола налазина на пола догорела свећа. Згражавала се пред овим призором, али је истовремено радознало ишчекивала сваки старичин покрет.
Смежурани прсти вешто су кружили око дрвене посуде, док су јој се из уста, уз храпаво шиштање кроз поломљене зубе, пробијале неразумљиве речи, изазивајући једва приметно таласање воде. Спустила је посуду на сто и, прекрстивши се, што је и од Ане захтевала, упалила свећу.
– Волиш ли себе, Ана?
Збунило ју је старичино питање.
– Молим? – упитала је у чуду, на шта ова понови питање.
Обазрела се унаокло пре не го што је одговорила. Није имала разлога да мрзи себе.
– Волим – рекла је једва чујно.
– Верујеш ли у бога? – уследило је ново изненађење.
– Верујем – одговорила је, мада није била сасвим сигурна у свој одговор.
Кружила је погледом по накислим зидовима и поцрнелом тавану, док су се пред њом смењивали звуци удараца босиљка у воду и неке, не сасвим неразумљиве, речи. Начула је спомињање Исуса и Богородице.
– Угаси свећу – прену је храпави глас, на шта се она прекрсти и, дунувши у пламен, притисну танки фитиљ и скупи руке у крило. И даље је радознало пратила одвијање ритуала, који се сада свео само на доливање воде у флашу кроз узани левак, прекривен наизглед чистим цедилом.
– Пожури кући, спрема се невреме. Дај ово малом да попије пред спавање. Веруј у бога, то ће ти помоћи. Окани се злих мисли и нечасних радњи.
Збуниле су је ове последње речи. Изашла је из воденице, ни збогом не рекавши.
Стигла је кући неколико тренутака пре него што је отпочело стравично фијукање ветра, праћено пљуском и грмљавином, од којег се малом Ненаду дрхтало срце у грудима.
– Хајде на спавање, нестаће струје – наговарала га је Ана.
– Не смем, доћи ће вештица да ме однесе.
– Не бој се, била сам данас код баба-Милунке, послала ти је ову воду. Ево – пружила му је флашу – узми, попиј ово, мирно ћеш спавати.
Дечак је послуша, нали чашу воде из флаше и наискап попи, а потом се спреми за спавање. Тек што леже у кревет, пред јаким налетом олује, струје нестаде, а уплашено дечје срце задрхта попут врбе на ветру, испуштајући из грла громогласни врисак.
Јутро је, по обичају, освануло са сунцем, које, уз огромно испаравање, задаваше несносну главобољу.
Ненад се око подне заиграо лоптом код капије на улазу у двориште. Опазио је убрзо како баба Милунка седи пред вратима воденице и пере ноге у лавору. Хтеде најпре да се сакрије од њеног погледа, али га она опази, и, спустивши поглед с натмурених небеса, просу прљаву воду на метар од себе.
– Е, опет ће невреме... ђаво да га носи... Шта ћеш ти, мали, ту? Иди кући, видиш да се спрема олуја?!
– Дошао сам да ти кажем да си вештица и да не верујем у твоје вражбине.
– Ајде, дете, не причај глупости. Боље ти је да се склониш у кућу док не почне да грми.
– Пио сам ону воду што си ми послала, а ноћас су опет долазиле вештице под прозор да ме плаше.
– Е, синко, није вода проклета, не бој се. Прокле тебе рука твоје мајке. Еее, не коси се трава на светог Илију. Видиш као бог кажњава.
– Иди, баба, бестрага.
Тек што ово дечак изусти, из облака сину муња, а небо се пред налетом грома распрши на комаде.
– Бежи, сине, бежи овамо! Склони се овде у воденицу док невреме не прође.
Трчећим кораком, малишан се провуче кроз уски пролаз, који баба Милунка затараби дрвеним вратима. Пред њим се указала полумрачна одаја, која својим изгледом више подсећаше на стају или штенару, неголи на просторију у којој људска душа може битисати. Све илузије које је гајио о овом месту, сада су се распршиле на комаде. Поред њега је стајао само један воденички точак и старица, у којој није видео ничег надприродног. Док се напољу сливао пљусак, натапајући земљане зидове, у Ненадовим мислима беху само нереализовани планови о одласку кући. Чудило га је то што неко може по оваквом невремену ходати блатњавим путем.
Врата воденице су била на пола одшкринута, како би дете и старица могли назрети престанак олује. Али, упркос томе, кроз клопотање кишнице, што се сливала на земљиште зарасло у коров, до њих је допирао неки страшни топот, који нимало не подсећаше на људске кораке. Нека несвакидашња сила притискала је дрвена врата, после чега се на улазу појави сподоба, чији је изглед одавао карактер надљуског.
– Једва превалих пут... Самељи, стара, ово жито... ух...! – изусти као да муња говори из његових уста.
Човек пред вратима носио је сламени шешир, са чијег се обода сливала прљава кишница, разносећи сламу по дрвеним даскама, на којима се оцртаваху огромна стопала. Док је скидао џак са леђа, гладећи дуге бркове прљавим палцем, воденицом се из дечјег грла проломи врисак, од којег се кишном човеку, а и баба Милунки подиже коса на глави.
– Ненаде, мрак! – орило се из баба-Милункиног грла, док је дечак жустро корачао кроз тмину.
Вече 31. августа протекло је у миру и тишини. Ненад је уснуо чврстим сном, иако се небо над њим цепало на комаде.
Следеће јутро освануло је са тихим мајчиним шапатом над дечаковом постељом.
– Сине, хајде буди се, време је да кренеш у школу.




 

Gradske priče 4 - vodenica

НАНА

– Зарасте ова воденица у коров и травуљину, никоме на ум не пада да је покоси.
– Шта ти је, Стано, ко би косио на туђем?!
– Није туђе, моја Миљо, н’о ничије. Како јадна Дара умре, нико не обилази ову брвнару. Како ли је тек унутра...?
– Како би било кад људска нога праг не прелази – зидови повукли влагу и зарасли у паучину. Ко ће га знати, можда и пацови миле по ћошковима.
– Еее, нико као Дара није умео да среди и очисти ни собу ни двориште... Та ти је била радник и чистуница какву мајка не роди. Штета што остаде сама. Намучи се јадница, лака јој земља.
Тако су се разговарале Миља Томина и комшиница јој Стана Борина, пролазећи танким стопалима поред воденице надалеко чувеног млинара Младена, џомбастим путем, што је водио ка гробљу, а који већ добро беху утабала коњска копита и сељачки опанци, па се, угашена кишом, прашина слегла, претворивши се у каљугу, из које се људска нога једва дâ ишчупати.
Тешко се у овом крају која глава могла извући из осаме и црнине, а камоли нога из блата. Тамо где још супружници не осташе једно без другога, некако се помагаху и по коју реч размењиваху међу собом, а кад жена без мужа остане, јер се обрнуто готово никад и не дешава, окреће се по дворишту док се не умори, а онда, скрстивши смежуране руке, завуче главу у неки угао, све мислећи да су и њој дани одбројани.
Насупрот осталима, кућа покојне Даре Младенове била је усамљени замак на пустом брежуљку. Узвишење на којем се протезало двориште, пружало је добар видик на околину, а њен дом бејаше место на којем су се размењивале празне речи и убијала досада. Та би од раног јутра, пошто нахрани живину, прво очистила терасу од лишћа и прашине, па би, заложивши ватру, пробудила унуку Весну да не закасни у школу. Онда би њих две полако у тишини, а кад би одоцниле са устајањем, на брзину ставиле који залогај у уста, тек да не гладују, а затим би отишле свака на своју страну.
У Дариној кући никад није било монотоно. Откако је остала удовица, у њеном се дому вазда сјатило друштво из суседства, којем би она, на себи својствен начин, испредала приче. За њу је важило да нема длаке на језику, али је, бога ми, понекад умела вешто да слаже и прећути, нарочито кад види да неку од њених комшиница тишти невоља.
Јади и невоље не заобиђоше ни њу саму, али их она лако превазиђе. Морала је са својих десет прстију да храни и школује сина Предрага и да га научи да само поштеним радом треба градити пут пред собом. Али, шта ћеш, удари глад и немаштина, а Предраг само што се ожени и проведе неку годину са женом Горданом, виде да на селу нема живота без јаких леђа и чврсте руке, па се њих двоје упутише преко границе у Немачку, да онамо траже бољи живот и себи и детету.
Кад човека притисну невоље, онда се код њега прво јави осећање гнева и беса, а потом најчешће отупи за емоције. Весни је вечито била ускраћена родитељска љубав и пажња, али је баба Дара, илити нана, како је њена унука, а за њом и сва комшијска деца, прозва, знала као нико да продре човеку у душу и да свакоме пружи утеху. И старима је, а камоли детету, распредајући причу за столом на тераси уз кафу и плетење, блажила бол, а затим би наговарала комшинице да окрећу празну шољицу на тањирић, не би ли им из ње тобоже прорекла судбину.
Весна је показивала изразиту склоност према учењу, па је њено друштво уобичајавало да се на овом месту састаје и разговара са наном. Свако је Дару Младенову у свакодневном разговору називао баба-Даром, али кад би се њој обаћали, сви би јој говорили „нана“.
– Ђаво је та жена, нема шта – говорили би за њу.    
И заиста, било је нечег ђаволског у нарави те жене. Беше јој седамдесета кад Весну ухвати лудило магарећих година, па све чешће поче да одлази са родитељима преко границе. Нико нану за задравље да приупита у данима летње врућине...
Устајала би рано, ваљда је тако у младости навикла. Муж јој је Младен имао обичај да од рана јутра, кад петао први крик завије, оде у воденицу, да онамо меље кукуруз и пшеницу, а она би увек поранила да заједно с њим попије прву кафу и помогне му око сређивања стоке. Чинило се, некако, да је само она умела да га разуме. Остали свет га је сматрао чудаком, ваљда због дивљачког изгледа којим је застрашивао околину. Вечито је виђан у сламеном шеширу широка обода, који му је прекривао дебеле обрве. Свако се прибојаво у очи да му завири, све се плашећи да из њих гром не удари. Ретко се у воденици која жена могла видети, углавном су старији мушкарци доносили жито да самељу. Жене су се само са Даром састајале, њега ни спомињале нису.
Кад је умро, воденица је остала празна. Врата на њој остала су отворена, али унутра нико осим Даре није ногом крочио. За Младеном је остала повест о чудаку који је некада давно окретао воденички точак, а кога су млађи нараштаји више по причи н’о по лику памтили. Пут ка вратима беше зарастао у густу траву, а са крова воденице, чији цреп се до пола већ порушио, пружаху се гране са околног дрвећа. Дара је од рана јутра изводила овде краву на испашу. Пошто је јутарње кукурикање петлова пробуди, она најпре њих намири, а затим се врати у кућу да и сама нешто поједе. Скувала би себи макар и качамак, ако јој друго при руци није, па би потом изводила краву на испашу. Сваки пут би најпре ушла у воденицу, узела троножац и, поставивши га поред улаза, с уздахом села и загледала се у прсте. Никад јој плетења не беше доста. Пред њом би се деца често играла на трави, што се протезала од воденице све до околних њива, обраслим зрелим кукурузом. На сред њиве поставили људи страшило да плаши  околне вране, а децу су застрашивали да не улазе у воденицу, јер је степеник на улазу био каменит и стрм. Говорили им да је стари деда Младен дошао да их зароби, па им се то временом урезало у памет.
На јесен би се Весна, кад дође време поласка у школу, поново враћала на село и окретала својим обавезама. Опет би ово двориште оживљавало дечјом грајом и смехом. У њему су читаво поподне скакутале танане ноге Весниних вршњака, који су са наном испијали своју прву кафу. Пред вече би њих две, баба Дара и весна, остајале саме да за собом очисте неред на тераси и поспреме кућу.
– ’Оћеш да ти гледам у шољу? – упита једне вечери баба Дара Весну.
– Не верујем ти ја, нано, у те ствари.
– Е, не верујеш... причај ти то другоме... ’Ајде, окрени шољу.
Весна се са дозом скептичности опходила према наниним причама, али је дубоко у души веровала да у њима има истине. Протресавши шољу десном руком, како би се талог разлио на све стране, поклопила ју је благо удубљеним тањирићем и, окренувши је на доле, спустила на сто. Потом су се њих све неколико минута немо гледале. Весна је непрестано премештала поглед са баба-Дариног лица на укрштене јој прсте, који су на столу нервозно подрхтавали. И са друштвом кад би се састала, Весна би ретко шта изустила.
– Причам оно што ме питају – говорила би.
– Што не изађеш мало са друштвом до града? – упита је нана, подижући оцеђену шољицу са тањирића.
Весна није знала шта да јој одговори.
– Ти си, дете, много, несрећна – настави баба Дара, загледајући шољицу са свих страна.
– Бога ти, нано, је л’ ти то говори та гарава шоља? – упита Весна иронично.
– Са судбином се, душо моја, не смеш играти. Ако наставиш да седиш међу ова четири зида, остаћеш уседелица довека.
– Пусти то, нано, молим те... празне приче.
Дара уздахну дубоко, прешавши погледом преко дворишта. Одједном и сама остаде без речи. Покупи прљаво посуђе са стола и погнуте главе крену  према улазним вратима у кућу, пажљиво газећи, да се не би саплела.
Последњих месеци Дара је веома често осећала прилично јак бол у грудима, што због срчане аритмије, што због стрепње за судбину своје унуке. Више је бринула за децу него што је умела за себе да се забрине.
– Бог нек сачува ову моју децу где год да су – говорила би – моје је време ионако већ прошло.
– Немој тако да говориш, нано – тешила би је Весна – ево, ја сам поред тебе.
И заиста, Весна је користила сваку прилику да помогне старици око кућних послова, али је, с друге стране, жељно ишчекивала долазак родитеља. Била је разапета између љубави према њима и бриге за нану.
– Иди, дете – поче баба Дара – иди у бели свет, потражи своју срећу. Мене ће бог сачувати док поживим још коју годину.
Снажно су се загрлиле кад дође време растанка, не могавши ниједна да задрже сузе. Дара је потом, обрисавши образе, бесциљно лутала по широкој тераси, посматрајући пространу ливаду, што је делила њено двориште од воденице, до које још понекад, кад је ухвати чежња за старим временима, прошета и тек онако из навике завири унутра, да види да ли још увек свака ствар стоји на свом месту. Краву одавно не изводи на испашу. Продала ју је скоро неком обућару из суседног села. Каже, тешко јој више и себе да погледа. Комшинице с којима се раније састајала, остареле, па је све ређе посећују, а и њој самој јењава жеља да некоме у кућу уђе. Све се несигурније кретала и све чешће посртала при ходу.
Опече једне суботе неко сунце, а њој беше тешко после врелог дана и вечеру себи да спреми, него гладна оде на починак. Дође јој у сан негде пред зору глас старог Младена.
– Умеси – вели – једну проју. Дош’о Милоје Драганов да умеље брашно. Ред је да га нечим послужим кад је онолики пут превалио.
И тако је заиста и било оног кобног дана. Однела је тепсију вруће проје до воденице, али је, идући ка њој, непрестано осећала како јој нешто поиграва у грудима. Мирис врућег теста миловао јој је ноздрве, али благи ветар, што је продувавао овуда, носио је са собом неку непријатну арому, која је очигледно потицала из воденице и то баш са стола, на којем је стајала још неохлађена глава воденичара Младена, из чијих је уста куљала нека прљава течност.
Мистерија око његове смрти остала је неразјашњена до дана данашњег. Многи су сматрали да га је убила џибра, што ју је чича  Милоје донео ко зна откуда, јер је и он после овог догађаја побегао главом без обзира.
– Ево ме, Младене, ево стижем – бунцала је Дара у полусну док јој је тело од појаса па све до врата обливао хладан зној а празан желудац разарао неки стравичан бол.
Устаде из постеље, и, не могавши још увек у потпуности да савлада сан, намакну танки огртач себи на леђа и крену ка вратима напоље, вероватно да би нашла које дрво за огрев. Осети, док је силазила низ степенице, како јој колена клецају а срце у грудима бије попут грома. Притисну шакама грудни кош, лагано се спуштајући ка тлу. Потом последњи пут осети сјај сунца у очима, а онда одједном нестаде и бола, и сунца и светлости...
Нашла ју је комшиница Миља, што јој сваког јутра беше доносила флашу млека.
Сахранили су је два дана касније на старом сеоском гробљу поред мужа јој Младена, пошто најпре простор око гроба раскрчише и донекле уредише. Комшија Тома дође дан уочи сахране да покоси траву, како би се свет могао окупити и достојанствено се опростити од ове мученице.
Следећег дана на сахрани се појави Дарин син Предраг у црном оделу, мрка погледа. Немо је посматрао слику своје мајке на надгрбном споменику, испод које је сјајним словима било исписано њено име. Око њега се сјати мноштво радозналих сељака, којима новотарија никад не беше на претек.
– Је ли, бога ти, где ти је ћерка? – запиткивали су га.
– Остала с мајком да поспреми кућу. Доћи ће касније... – одговарао је, задржавајући поглед у даљини.
– Па како је та мала?
– Добро је, хвала богу. Само, није више мала, већ је превалила тридесету.
– А удаде ли се до сада, ако бога знаш?
Предраг се обазре око себе, посматрајући народ, што га је окруживао.
Око гроба се разлегао лелек за покојницом, надјачавајући завијање ветра, који је својом силином свакоме продирао кроз одећу све до костију. Кад се обред заврши, свако крену својој кући, као да ничега није ни било. После смрти иза човека обично не остане ништа. Но, овај је дан некако пробудио сељаке из доколице, натеравши их да преносе гласине поколењима. Неки су говорили како се Весна одавно удала, створила породицу и осетила топлину породичног дома. Други, пак, говораху како још увек тражи своју срећу, окружена погледима забринутих родитеља, у којима још једино види уточиште од мука. Свашта зборе сељачка уста, не зна човек коме да верује.

radosti i tuge

МОЈЕ РАДОСТИ И МОЈЕ ТУГЕ
Живот је пун разних изненађења. Често ми многа од њих живот учине лепшим. Дани у дугом низу пролазе један за другим а ја покушавам да у сваком од њих откријем нешто лепо. Међутим, свет у којем живимо, носи у себи много зла.
Увек се обрадујем кад ујутру кроз прозор своје собе угледам весело сунце и осетим свим својим чулима како живот око мене тече, мирно као река од извора ка свом ушћу. У животу, међутим, није све тако мирно и тихо. Има тремутака испуњених немиром и невољама.
Тужна и несрећна, често тражим утеху у кругу породице. Окружена љубављу својих најмилијих, покушавам да из сећања потиснем црне мисли. Љубав и пажња које осећам, помажу ми да пребродим све невоље иако ми киша непрестано кваси лице и ветар ме немилосрдно шамара.
У животу има ствари које измичу нашој контроли, али нама се истовремено пружа прилика да креирамо свет око себе. Али, ако већ нисмо у могућности да га променимо, бар нам се пружа могућност да оптимистички сагледавамо ствари и појаве које нас окружују. Сваки пут кад чујем прасак, помислим да је то звук труба и добоша, а не пуцањ топова и пушака. Ако већ морам да слушам плач, нека то не буде јаук за покојником већ весели плач новорођенчета.
Радујем се сваком новом дану иако знам да ми он може донети и несрећу. Научила сам да уживам у лепим тренуцима и да их памтим, а оно ружно да заборављам. Сваког ће се јутра сунце поново родити, а ја сам само обичан смртник, који ће једном заспати вечитим сном. Зато храбро корачам напред, покушавајући да осетим сву лепоту и радост живота, одолевајући свим ударима и свим невољама.

Прича из Кишобрана

КРИЗА

Уби ме силно чекање. Још нема аутобуса за Аду Циганлију. Већ се пола сата печем на сунцу поред клупе, крцате од нагомиланих путника, што стараца, што оних млађих. Једва чекам да зароним у воду, да мало расхладим тело, кад већ немам пара за летовање на мору.

Хтедоше моји пролетос да ме пошаљу на море, ал’ ја велим треба ми пара за студирање, уштедећу ако не летујем, сад, ето ти – што више штедиш, више трпиш и што си више културан, више те исмевају. Хтедох, кад се напокон угурах у аутобус, да пропустим старицу са корпом у руци да седне, кад се неотесано дериште провуче испод моје надлактице и, притиснувши леђима наслон, зари нос у прозорско стакло, као никога не примећује. Ето колико се љубазност исплати.

Изгледа да наш човек чини нешто само кад зна да ће му то донети профита. Гледам ову децу из комшилука – напуштена, брате, тотално. Родитељима занимљивије да пребројавају преосталу уштеђевину него да васпитавају сопствену децу.

Ево баш јутрос тетка-Савкини клинци не играју одбојку на игралишту као сав нормалан свет, него намерно испред наше зграде, само да би некоме, као случајно, полупали прозор. Необуздана маса, шта да се ради. Оно, ако мало боље сагледам, нема ко ни у школи да их обузда. Наставници мисле само на себе, о томе како да преживе и како да најлакше извуку неки динар од родитеља.

Суши ми се грло кад на све то помислим. Ал’, чекај да се пребројим, да л’ имам довољно за сладолед. Ух, добро је...!

Осећам како се гаси жар у мојим устима под млазом леденог крема, што ми кроз једњак продире до самог дна узаврелог желуца, који никако да обузда узбуђење.

Умро нам комшија Сима. Синоћ смо ишли да изјавимо саучешће. Провео сам читав сат на ногама. Још осећам бол у леђима. Јутрос су моји отишли на сахрану, а ја сам се стрмоглаво сјурио са осмог спрата низ степениште јер нам је лифт у квару већ неколико дана. Прекјуче смо звали мајстора. Обећао је да ће доћи, али још га нема. Ето какав је наш човек – док му не платиш, не види те.

Покривам мајицом лице да не изгори од сунца. Не желим никога да видим, барем на кратко, а ни да чујем не бих овај свет, који се, под притиском кризе, тотално изопачио и деградирао. Најрадије бих да зароним тело у воду, па да изроним у неки бољи свет. На овом морам да трпим што ме је снашло, да прегоревам под обавезама, па да се потом хладим. Само, не смем прегрејан у воду, кажу опасно је. Могу се брзо разболети и, што је најгоре, нема никога да ме лечи, јер нам је и здравство пропало скроз-наскроз. Па ’ајд да се мало и ја расхладим док још нисам сасвим пропао.