СУДБИНА ЈЕДНОГ ПЕСНИКА
Дајте ми оловку да оставим траг
И папир да се на њему истресем,
Нек невољу ову однесе враг
Да је са собом ја не понесем.
Једини друг ми на зиду слика,
Само њу гледам док ово пишем.
Таква је судбина једног песника:
Бол и самоћа не дају да дишем.
Понекад, кад се свом болу предам,
Помислим добро је што срце пати,
Јер не би ми било лакше да гледам
Како болује отац ил’ мати.
И сад ми не остаје ништа више
Већ да се судбином својом помирим.
Док дрхтава рука ово пише,
Ја покушавам да се умирим.
