петак, 28. јул 2017.

Rezultati konkursa

Следи списак заступљених у зборнику Да сам птица:


Ивана Зајић
Јелена Марић
Милојка Јеловац
Младомир Кнежевић
Татјана Аћа
Лејла Хамидовић
Урош Папеш
Снежана-Марко Мусинов
Момчило Јањичић Момос
Милан Љ. Обреновић
Иван Сокач
Нусрета Беранац
Маријана Стевановић
Софија Гребенаровић
Дарко Француски
Бојана Симић Туфегџић
Душан Шешељ
Бранка Ковачевић
Дејан Ивановић
Слободан Цвитковић
Александра Бакић
Бојан Булатовић
Мирко Миајловић
Саша Миливојев
Витомир Ћурчин
Марија Најтхефер Попов
Сара Мудринић
Маргита Змијановић
Марија Петровић
Милош Обрадовић
Дајана Ристић
Невена Милосављевић

Сви учесници су обавезни да уплате партиципацију у износу од 1000.00 РСД из Србије, односно 10 евра из иностранства.

Из Србије уплату извршити на следећи рачун:

Vladan Stojković
220-6630000001002-20
PRO-CREDIT Banka

а из иностранства вредносним писмом на следећу адресу:

Ivana B. Zajić
Vrbnica bb
37233 Vrbnica

Након уплате на жиро рачун, скенирану или усликану уплатницу ОБАВЕЗНО послати на адресу ivanazajc@yahoo.com.







петак, 7. јул 2017.

БОЖИЋНИ ПОКЛОН

Канта овалног облика, за коју се одокативно могло рећи да захвата око десетак литара, стајала је насред собе, како би деца око ње могла поседати на ниске столице, једну четвороножну и два троношца, толико их је било у кући, да би окруњени кукуруз без по муке могла вадити из плетене корпе, коју је баба Анђелка од давнина чувала  у неком забаченом делу ајата и коју је она сама готово свакодневно користила, тако да се већ на појединим местима пруће покидало. У почетку су зрна  звецкајући падала по дну док га нису прекрила, а после се жито из нејаких руку, скоро нечујно сливало у замрачено удубљење. После краћег времена, деца су већ, услед непрестаног трења, осећала бол у прстима, али се нису прихватала огољене шишарке, јер су заправо само по једном свако од њих покушао да имитира баба-Анђелкину вештину и, како им то није пошло за руком, после првог класа, гладилили су јагодице вуненим џемперима.
За то време је баба Анђелка вешто убацивала шишарке из онижег сандучета, где су се нагомилавале, највише захваљујући њој самој, у старински шпорет, у којем се ватра увелико распламсавала, придржавајући сваки пут узаврела вратанца огорелом крпом. Обазревши се по соби, она примети како се низ зидове, на којима се креч где-где беше ољуштио, сливају капи кондензоване паре, па бацивши поглед у бакрач, схвати да је течност прилично испарила, те брже-боље устаде са столице и малом шерпом доли воду.
– Е, угасиће се ватра – рече надневши шаке над шпорет – треба да донесем дрва.
Рекавши то, Анђелка изађе на терасу, не би ли накупила нарамак дрва и, при самом помолу главе напоље, осети како јој ноздрве хлади сутонски ваздух, па пошто и наслагана дрва под тремом беше оковао мраз, пожури да их што пре унесе не би ли и сама умакла мразу, који је немилосрдно харао читавом улицом, те ни њој не промакну да примети како са крова куће суседа Миленка, око којег беху уредно поређани олуци, висе ледене луле а око окана замагљених прозора, кроз које је назрела уредно поређане лампионе, наређан слој тврдога снега, који ових дана никако није имао тенденцију да копни, већ се из јутра у јутро све више нагомилавао, те се и стари Димитрије, излазећи из куће, сваки пут питао има ли неког млађег да стазу очисти.
Дотле су деца, свесна одсуства одраслих, у чијем их је друштву одувек било срамота да до краја искажу оно што мисле и што им у датом тренутку бива на врх језика, увелико заподенула разговор јер им је круњење кукуруза већ прелазило у досаду.
– Небојша, шта си добио за Нову годину? – упитао је Давид.
– Молим? – застаде Небојша у чуду, не знајући шта да одговори.
– Зар Нова година треба нешто да донесе?! – питао се у себи.
– Шта ти је Деда Мраз донео? – преформулиса Давид своје питање како би га друг боље разумео, али Небојша и после тога одсечно одбруси:
– Деда Мраз не постоји. То је само у књигама и на филму.
– Постоји – умеша се Даница – мени је донео лутку.
– А мени лопту, обавијену сјајним папиром, попут оног на нашој јелки – додаде Давид.
– Деда Мраз не постоји! Не постоји и тачка! – викао је категорички Небојша из дна грла.
– Тише, децо! Зашто се свађате? – умеша се баба Анђелка, улазећи у кућу, натоварена позамашним трупцима, прилично узрујана.
– Давид и Даница хоће да ме заварају. Умислили да постоји Деда Мраз и да им је донео некакве поклоне за Нову годину. Лажу... То су само приче – дахтао је Небојша, видно узрујан.
– Смири се – тешила га је старица – ако ниси ништа добио од Деда-Мраза, поклон ће ти донети Божић Бата.
– Ма то су само приче, пусти ме – љутито је одвраћао.
Узнемирени дечак искобеља се из бакиног наручја и, седнувши на троножац, пови главу ка поду. Старица стави два-три трупца у шпорет, а затим поче да поставља софру, тек да би отерала нервозу, која ју је, подстакнута бројним проблемима, данима иритирала. Ипак, уздржавала се пред дететом и није му говорила ништа што би могло да продуби његову депресију и носталгију за родитељима, од којих се у раном детињству ретко одвајао, па му њихово одсуство сада прилично смета. Пошто је поставила тањире и испечен округли хлеб, оивичен вешто направљеном плетеницом на сто, узе кадионицу из креденца па и њу стави на софру. Затим, с потешкоћама које се нису могле сакрити, подиже позамашну кофу да би је склонила у подрум, само два рукохвата зрневља стави у припремљено сито поред решоа за кафу.
Док се кретала терасом, под којом су стајала наслагана дрва, осети како кроз тмину фијуче ветар и како мећава, ношена северцом, затрпава стазу, која је од њихове куће водила ка капији комшије Миленка.
– Е, овај мој к’о да је по смрт отиш’о – промрмља прво као за себе, а затим из свег гласа викну: – Митоооо! Ооо, Димитријеее!
Иза себе је чула само ехо својих гласова „о“ и „е“, те уздишући дубоко, два-три пута узастопно док не отвори улазна врата, прекорачи дрхтавим корацима, који су одавали стрепњу, преко уског предсобља, што је делило спаваћу собу од дневног боравка, где су деца, видно узрујана седела на ниским столицама и, свако за себе, играла се попадалим зрнима кукуруза. Могло се на тренутке приметити како им стопала поскакују нервозно по дрвеном поду, прекривеном дотрајалим итисоном, по којем су вазда летеле варнице са шпорета и из године у годину све га више нагризале.
Једном је чак Анђелка споменула старом Димитрију да га треба променити, али њему су очито друге ствари биле приоритетније и, пошто је вечито журио да сваки посао заврши на време и како ваља, веома је ценио прилику да погледа у зидни сат, окачен тик изнад фрижидера, којем датум производње свакако није био мерило квалитета, јер је свакодневно откуцавао уједначено и без престанка и мада је старац својим поступцима на странце остављао утисак занесењака и боемчине, јер је и те како у друштву волео да попије, у његовој су се глави, по устаљеним шаблонима слагале коцкице о плановима које је свакодневно ковао.
Откуцавање старог часовника протегло се у недоглед, тако да је Анђелки једног тренутка пало на ум да комшијску децу отера кући, не због себе, а ни због Небојше, већ што зна да се Томашевићи прилично брину. У часовник се, ипак није усуђивала да погледа, све из стрепње да је одвећ касно, али се ипак тешила чињеницом да бадњак још није у кућу унет те да није време за спавање. Ипак ју је и саму у неко доба, док је седела на столици, ухватио дремеж, који је из трена у трен прекидан откуцајима, чији је тон временом постајао све виши, тако да је напокон схватила да не чује само откуцаје сата, већ и некакве кораке, који су бивали све ближи.
– Е, хвала богу, ето га – промрмља још увек не могавши у потпуности да се тргне из дремежа и онако мамурна отетура се до сточића , на који беше спустила сито са зрневљем.
– Слободно – рече сада сасвим гласно кад зачу лупњаву на вратима.
– Добро вам вече и Христос се роди. Срећан Божић.
– Хвала, добри домаћине, бог ти помог’о – говорила је старица, и, прихвативши једном руком врећу, у којој беше донео сламу, стаде га обасипати кукурузним зрнима, док је он, држећи храстову гранчицу у десној руци, прилазио шпорету – Ваистину се роди.
– Небојша је све време помно пратио дедине поступке, настојећи да у себи упамти речи које је од њега чуо, не разумевајући их баш у потпуности, а и не схватајући њихово значење.
– Слушај и упамти – шапутала му је бака, онако из прикрајка, да нико не чује – овако ћеш ти сутра, благо баки, да пораниш, па да нас полазиш. Ево ти паре – она извади из џепа од кецеље једну новчаницу и даде је унуку. – Е, тако. То сутра стави на бадњак, па да нам година буде родна и богата.
Дечак на те речи само дубоко уздахну, видно узнемирен, на шта деда само оштро узвикну:
– ‛Ајде, децо, протрчите око сламе који круг, ваља се – на шта они у један мах поскакаше и, вртећи се око завежљаја сламе, попут пилића, радосно пијукаше.
Потом је уследио обред за столом, где је стари, још увек водећи главну реч, кадионицом, из које се ширио мирис тамјана, обишао трипут софру, па затим бадњак, и на крају очита божићну молитву. Деца су га све време у чуду посматрала. Небојша се вазда питао чему све ово и зашто се на овај дан једу само посне ђаконије. У себи је жарко желео да прекрши обичаје и домогне се свињског меса, које је тек, испечено, стајало у остави, али, свестан да не може добити подршку родитеља, није хтео да распламсава ватру међу укућанима. Ни на тренутак га није обрадовало то што је добио новац и што ће сутрадан ујутру баш он водити главну реч.
– ‛Ајде, децо, ‛ајде кући, родитељи се већ сигурно брину – промрмља стари Димитрије, на шта деца, већма уплашена од његова гласа, који им је, продирући кроз проређене зубе, парао уши, а и од погледа, што је севао испод дебелих обрва, те брат и сестра у један мах појурише ка вратима и попут муње клизнуше низ ледену стазу, сада већ посуту слојем пахуља.
– Пазите, клизаво је – викну за њима старица и, не знајући честито ни да ли су је чули, затвори најпре улазна врата а онда уђе у дневни боравак, где је Димитрије још седео покрај шпорета и завијао дуван у танки папир.
– Је л’ си спремио паре да даш сутра детету? – упита кад је Небојша већ отишао на спавање, и сама опхрвана бригама и уморна од несанице.
– Спремио сам – рече – Него... знаш... није све у парама. Оне му неће срећу донети. Нешто друго њему треба.
– Е... даће бог да буде све како ваља... ‛Ајде сад на спавање – рече, устајући са столице.
За њом, придржавајући се обема шакама за плећа, погурени старац, окачивши шешир који је носио о чивилук тик изнад кожуха, по којем се снежне пахуље, сада већ истопљене, беху нахватале, и сам отиде на починак, и он одасвуд притиснут свакојаким проблемима иако свестан да су божићни празници време кад се на муку заборавља.
Ноћ је навлачила црнило над сеоцетом, мирно и нечујно попут пахуља, које су се, једна по једна, углавном ситне и игличасте, таложиле по крововима раштрканих кућа, чији прозори до зоре беху осветљени утуљеном светлошћу, која се кроз замагљена окна и извезене завесе пробијала до асфалта, осветљавајући коловоз, по којем су точкови клизили споро попут корњача, стрепећи да ће се сваког тренутка сурвати у бездан.
Можда се у некоме од њих возио прави Божић Бата, јер су они које вуку ирваси, давно изашли из моде, али из Небојшине главе ове ноћи никако нису хтели. Док га пред зору није ухватио сан, у његовом се, сузама замагљеном  погледу, које је сада на миру и у тишини, без бојазни од стида, проливао, непрестано стварала визија о погуреном старцу, који притиснут теретом на плећима, каквог је виђао на филмском платну и у сликовницама, дели поклоне раздраганим девојчицама и усплахиреним дечацима.
– Хајде, срећо моја, време је да устанеш – будила га је бака у освит јутра, тек што га сан беше савладао.
– Ево ме, идем – говорио је, сакривајући уморно лице рукама.
Пошто се, после извесног времена, на послетку умио и дотерао, узе рукавице из ормана, па дође пред врата, где га је чекала осушена храстова гранчица, коју узе и, покуцавши уљудно, најпре пожеле укућанима добро јутро и срећан Божић, на шта га бака обасу житом. Потом приђе отвореним вратанцима шпорета, из којих је вирио бадњак, па ће промукло:
– Дај, Боже, живота и здравља, пара – тога се најпре сетио, а затим брзо, гурајући гранчицу у ватру, додаде – љубави и среће.
– Тако, срећо дедина – рече старац, хватајући се за новчаник.
– Ево – рече, пружајући му новчаницу – и нека те срећа прати целе године.
Збуњени дечак изусти само тихо „хвала“, не показујући при том ни трунке одушевљења, а ни задовољства.
Кад се обред за столом оконча, те деда Димитрије оде да донесе дрва а бака, врзмајући се непрестано око стола, постављала на трпезу разноразне ђаконије, унук искористи прилику да јој се с леђа примакне и, сав збуњен, подстакнут дединим беседама у току обреда, после којег је кућа дуго мирисала на тамјан и босиљак, у чуду упита:
– Бако, шта је то срећа?
– Срећа... е, дете... – уздахну старица, затечена дечјим питањем, због чега се малишан се на трен уплаши њеног погледа.
– Срећа је – настави она после краће паузе – кад све око тебе расте и цвета, кад сунце сија, кад се сви око тебе радују и смеју.
На то Небојша дубоко уздахну па, провиривши кроз прозор, угледа небо препуно облака, из којих снег или ледена киша само што не груну, па, не могавши да се одупре осећањима, отрча у купатило и бризну у плач. Колико је потрајало очајничко јецање, ни сам није свестан, тек, кад се након извесног времена донекле примирио, провири у ходник и у тај мах угледа оца, који га сасвим неуобичајено погледа, смешећи се при том некако веома загонетно, осмехом који до тада Небојша никад не беше видео.
– Сине! – викну кад угледа малишана – дођи.
Потом га одведе у собу, где је на кревету, изнемогла и клонула, лежала дечакова мајка, повијена над белим замотуљком.
– Дођи – рекла је једва чујно, гласом који је одисао нежношћу и љубављу, због чега се дечак једва уздржа да поново заплаче.
Пришао јој је сасвим стидљиво, као да посматра неку сасвим непознату особу, која пуна љубави грли своје дете, а затим се са истом таквом нежношћу, помешаном са дозом љубоморе, приви испод мајчине подлактице и стаде радознало да посматра новорођенче, не скривајући при том раздраганост, која се, додуше, на озареном лицу није ни могла сакрити.
– Добио си брата – прозбори поново отац.
– Е, делијо, ето и теби божићног поклона – рече деда на сав глас, носећи нарамак дрва у кућу. – Да ли си срећан?
– Да, јесам – рече дечак, дрхтећи у мајчином загрљају.
– Ето, Небојша – рече баба Анђелка, посматрајући све скупа из прикрајка – сад знаш шта је срећа.

четвртак, 1. јун 2017.

ЧВРСТА РУКА

Многи су мог деду запамтили по карактеристичном погледу испод обрва и по томе што је и на најинтензивнију опасност остајао хладан и незаинтересован, барем је такав утисак остављао на околину, која га је сматрала чудаком и флегматиком. Мени је, међутим, највише остао у сећању по томе што ме је, водећи ме по дебелом снегу и цичи зими сеоским путем до школе, док сам још била слаба и нејака и свакодневно стрепела да ме неко непромишљено дериште из обести или непажње не погоди леденицом по лицу, држао за руку толико чврсто да су ме прсти болели. Његовог се лица ретко ко од мојих вршњака данас сећа. Највише су га упамтили по томе што је главу држао повијену ка земљи кад год је корачао а и по томе што је на сваку примедбу, не само моју, већ и својих пријатеља, који су му по годинама већином били исписници, одговарао кратко и наизглед незаинтересовано: „баш ме брига“.
Сећам се да сам као дете трчала по дворишту и узгред му добацила док је био заузет круњењем кукуруза или цепањем дрва:
– Види, деда, што је леп онај лептир!
Или кад бих опазила комшиницу како држи бебу у наручју, махнула бих јој весело, а деди упутила примедбу о слатком детету, он би и тада остајао хладан и незаинтересован и једнолично би ми, без трунке емоција, одговорио:
– Баш ме брига.
Једне вечери породично се окуписмо око пећи на дрва. Беше јака зима па нико и не помишљаше да изађе на снег. Стезала сам песнице да мајка не види модрицу која ми је остала од дединог стиска, а затим сам је у тишини, да нико не види, показала баки.
– Не мари, проћи ће... – тешила ме је полушапатом.
Познавала је и она веома добро дедину нарав, те није хтела да му придикује јер зна да не би вредело.
Те ноћи, отишавши на починак, пожелела сам да деду ујутру не затекнем у кући.
Међутим, и тог је јутра седео за столом, спреман да ме отпрати до школе. Само, сада су код нас дошле моје две другарице па смо се заједно запутили познатом стазом, која увелико беше посута снежним покривачем и дебелим ледом.
– Пусти ме, сама ћу – рекла сам љутито, на шта ме је деда још чвршће стегао за десну шаку, толико снажно да су ми сузе кренуле.
Тог дана сам у школи све време била расејана и одсутна. Осим што сам покушавала да се изборим са модрицама на рукама, све време сам размишљала како да се осветим деди, како да се из школе, као остала деца, вратим кући сама.
Хладан зимски ваздух облио ми је лице уоквирено капуљачом чим сам изашла из напоље, али ме је већ на самом излазу из школског дворишта запахнуо врели талас чим сам мало даље од капије угледала деду. Учинило ми се да имам повишену температуру и тресем се као у грозници. Помислила сам да ме није опазио кад сам изашла, што се испоставило као тачно. Зато сам одлучила да испратим другарицу до куће, додуше дужим, али заобилазним путем.
Растале сме се на улазу у њено двориште, након чега сам се стрмоглаво сјурила преко низбрдице на главни пут.
Помислила сам да ћу даље наставити сама, заправо, никога и није било на видику, али сам за сваки случај убрзала корак како бих била што сигурнија да сам умакла деди.
Ваздух је био прошаран маглом иако је увелико поодмакло подне, а ситне пахуље, које су на махове провејавале, не стигоше у потпуности да затру лед, чијој се чврстини и глаткоћи моје нејако тело не могаше одупрети.
И мада тачно нисам знала шта значи умрети, помислила сам да сам већ мртва, јер нисам смогла снаге ни сузу да пустим, камоли да завриштим кад сам се сјурила у јарак, заправо сам почела да верујем у то, кад ме је гломазна шака зграбила за оковратник капута и свом снагом повукла навише. Нисам имала снаге да заплачем. Ништа нисам ни проговорила све време док ме је деда, тетурајући се, водио кући. На махове бих погледала његово лице и тада приметих да му се низ образ слива суза, која ми је пекла душу толико јако да ми је огромна кнедла застајала у грлу.
Код куће сам, пресвукавши мокро одело, села крај деде да се поред шпорета огрејем.
– Дуње још нема да се врати из школе – прва сам разбила монотонију, гледајући кроз прозор, јер сам очекивала другарицу да промакне путем покрај наше куће.
– Баш ме брига – одговорио је, главу и не подигавши.
После тога је отишао у своју собу да легне.
Била је то последња реченица коју сам од њега чула. Следећег јутра није се ни пробудио.
Дуго сам живела у убеђењу да је умро, промрзавши од хладноће. Сад знам да га је убила стрепња за мене. Он је, међутим, према мени осећао само љубав, неизмерну и снажну попут своје песнице. Волео је само мене. За друге је сачувао своје устаљено „баш ме брига“.

четвртак, 19. јануар 2017.

EX YU vesti : Kaži mi ko si

EX YU vesti : Kaži mi ko si: Stiži nam novogodišnji i božićni praznici. Obradujte dragu osobu najlepšim poklonom, knjigom. U zborniku Kaži mi ko si predstavili ...