КРИЗА
Уби ме силно чекање. Још нема аутобуса за Аду Циганлију. Већ се пола сата печем на сунцу поред клупе, крцате од нагомиланих путника, што стараца, што оних млађих. Једва чекам да зароним у воду, да мало расхладим тело, кад већ немам пара за летовање на мору.
Хтедоше моји пролетос да ме пошаљу на море, ал’ ја велим треба ми пара за студирање, уштедећу ако не летујем, сад, ето ти – што више штедиш, више трпиш и што си више културан, више те исмевају. Хтедох, кад се напокон угурах у аутобус, да пропустим старицу са корпом у руци да седне, кад се неотесано дериште провуче испод моје надлактице и, притиснувши леђима наслон, зари нос у прозорско стакло, као никога не примећује. Ето колико се љубазност исплати.
Изгледа да наш човек чини нешто само кад зна да ће му то донети профита. Гледам ову децу из комшилука – напуштена, брате, тотално. Родитељима занимљивије да пребројавају преосталу уштеђевину него да васпитавају сопствену децу.
Ево баш јутрос тетка-Савкини клинци не играју одбојку на игралишту као сав нормалан свет, него намерно испред наше зграде, само да би некоме, као случајно, полупали прозор. Необуздана маса, шта да се ради. Оно, ако мало боље сагледам, нема ко ни у школи да их обузда. Наставници мисле само на себе, о томе како да преживе и како да најлакше извуку неки динар од родитеља.
Суши ми се грло кад на све то помислим. Ал’, чекај да се пребројим, да л’ имам довољно за сладолед. Ух, добро је...!
Осећам како се гаси жар у мојим устима под млазом леденог крема, што ми кроз једњак продире до самог дна узаврелог желуца, који никако да обузда узбуђење.
Умро нам комшија Сима. Синоћ смо ишли да изјавимо саучешће. Провео сам читав сат на ногама. Још осећам бол у леђима. Јутрос су моји отишли на сахрану, а ја сам се стрмоглаво сјурио са осмог спрата низ степениште јер нам је лифт у квару већ неколико дана. Прекјуче смо звали мајстора. Обећао је да ће доћи, али још га нема. Ето какав је наш човек – док му не платиш, не види те.
Покривам мајицом лице да не изгори од сунца. Не желим никога да видим, барем на кратко, а ни да чујем не бих овај свет, који се, под притиском кризе, тотално изопачио и деградирао. Најрадије бих да зароним тело у воду, па да изроним у неки бољи свет. На овом морам да трпим што ме је снашло, да прегоревам под обавезама, па да се потом хладим. Само, не смем прегрејан у воду, кажу опасно је. Могу се брзо разболети и, што је најгоре, нема никога да ме лечи, јер нам је и здравство пропало скроз-наскроз. Па ’ајд да се мало и ја расхладим док још нисам сасвим пропао.
