22. 03. – Ових дана били смо преокупирани студентским обавезама, тако да за политичке догађаје нисмо баш много марили. Они највреднији, такозвани штребери, већ после првог положеног испита, увелико су учили за наредни испитни рок, неки мало опуштенији тек су отварали прве странице нове књиге, док су дојучерашњи бруцоши до касно у ноћ прослављали свој први тријумф на факултету. Оно, ако ћемо право, има ту и оних који улицом ходају погнуте главе јер још увек нису успели да се макну од почетка. Углавном, утиске размењујемо међу собом, јер су старији сада окупирани телевизијским програмом и сви ишчекују најновије вести са политичке сцене.
23. 03. – Преспавала сам подне, вероватно је и већина мојих колега. Отишли смо на поподневну наставу, више да бисмо проћаскали о неким неважним стварима, неголи зато што смо желели да нешто научимо. Очи су нам бесциљно лутале по амфитеатру док смо дрхтавим прстима механички исписивали речи предавача, које су одзвањале у уском окружењу и задржале се негде у ушима понеког од нас. Разишли смо се око осам увече да бисмо се мало окрепили и нешто појели. Никоме не беше до сна. Најава хумористичког филмског програма свакога је мамила да остане уз мали екран. Међутим, уместо филма о дебелом Џоу и и његовом мршавом другару Тимију, на опште запрепашћење, отпочело је емитовање филма Бој на Косову, премијерно приказиваног пре десет година. Убрзо затим, на екрану се појавило обавештење следеће садржине: Савезна Влада прогласила стање непосредне ратне опасности. Погледи мојих укућана вртели су се по соби брзо и сумануто попут муве заробљене између два прозорска окна. Непрестано је иста вест прелазила преко екрана док су телевизијски уредници на свим ТВ програмима пуштали патриотске песме. Свуда се орило: волимо те, отаџбино наша, и томе слично. Онда су новинари отпочели читање најновијих вести и то без уобичајеног „добро вече“, а завршавали са „желимо вам мирну ноћ“. Отишли смо на спавање збуњени и потпуно пометени.
24. 03. – Јутрос је сунце измамило животиње из зимског легла, али људима очито није било до радовања, а ни до посла. Сви су налазили разлоге да се, како-тако, извуку са радних места, а и они што су одлазили на посао, скраћивали су радно време на минимум. По граду се шушкало о којекаквим неважним стварима, све од страха да изговорене речи не допру до ушију туђина. Код куће је време протекло у доколици и стрепњи и неким бесциљним покретима горе-доле преко степеништа. Спремала сам се за починак кад је комшија Мића дошао јави како су непријатељски авиони напали јужну српску покрајину. Језива вест протресла ми је тело. Узалуд покушавам да се умирим, узалуд себи говорим да паника не води ничему... страх је јачи од мене. Покривам тело меканим ћебетом. Покривам и главу. Хоћу да заспим и да се пробудим у неком другом свету. Овај је превише суров... и... много ме плаши.
25. 03. – Знам да не можемо створити неограничену количину залиха, али ипак, треба отићи до града и снабдети се најнеопходнијим стварима. Тек да се преживи, а сутра ћемо се већ некако снаћи. Продавнице су пуне избезумљених купаца, који често заборављају да узму враћени кусур. Сви журе да се завуку у своја склоништа пре него што се сирене поново огласе. Предвече се најави комшија Бранко и супруга му Љубица да долазе код нас у посету. Ми, укућани, гледали смо се са гостима и тек бисмо понекад коју реч изустили, да не стојимо као неми једни поред других. Сазнадосмо од њих да је мобилизација у току. И њиховог су Срећка мобилисали. Судбина је то, не може се против ње.
26. 03. – Данас смо око подне обишли пијацу. Сељаци за тезгама увелико причају о приносу и летини. Многи већ беху огуглали на хук авиона и праскање бомби. Вратили смо се око четири поподне, док бомбардовање још не узе маха. Предвече је, свакако, почело. Отац је нервозно шетао по соби док је мајка, утучена и сломљена, погнуте главе седела за трпезаријским столом, придржавајући ознојеним длановима чело и образе. Питала сам се чему паника. Данима стрепим и тело ми дрхти попут осушене врбе пред налетом северца. Због тога осећам неизмеран бол у сваком атому свога бића. Одлучила сам зато да стиснем зубе и све препустим случају. Можда је негде горе записана моја судбина. Ствари измичу контроли...
27. 03. – Предвече се породично окуписмо за столом у дневној соби. Забављала сам се, слажући пасијанс, док су ми уши парала досадна блебетања актуелних политичара о којекаквим плановима за обнову земље, коју НАТО бомбе још увелико разарају свом силином. Мало касније дође нам комшија Бранко. Очајнички је говорио како се са сином већ два дана уопште није чуо. Нисмо имали снаге да изговоримо ни речи утехе. Тишина је говорила све. Прекинуо ју је громогласни прасак. О, кад ће све ово већ једном престати...?!
Епилог (неколико месеци касније) – Савезна Влада наредила је повлачење војске са Косова и Метохије. Убрзо затим и бомбардовање је престало. Комшија Срећко вратио се кући жив и здрав. Његов отац се, убрзо после његовог повратка, разболео. У току је масовно отпуштање радника са посла. Примања мојих родитеља све су мања. Прича се да је револуција на помолу. Стрепња у мени не јењава. Трзам и на најмањи шум у мраку.
