прича

ПРИЧА ЗА ЛАКУ НОЋ

Још чувам сликовнице које сам као дете, у предшколском узрасту, добијала на поклон за рођендан, славу, новогодишње или божићне празнике. Биле су то прилике одраслих да се на мањем или већем скупу до миле воље изразговарају, а неретко и прописно напију. Ми, деца, радовали смо се сваком доласку гостију, јер је то била прилика да дођемо до ситница, које су свакоме од нас много значиле.

У том периоду живота највише сам се радовала књигама у којима су на сликовит начин описиване догодовштине измишљених ликова, које ми је мајка читала сваке вечери пред спавање. Понекад бих је молила да ми из вечери у вече прочитава једну исту причу и она је непогрешиво задовољавала сваку моју жељу. По завршетку читања, обавезно би ме, пошто заклопи књигу, пољубила и, пожелевши ми лаку ноћ, готово нечујно, на прстима, изашла из собе, после чега бих веома брзо утонула у сан.

Дан поласка у школу, који сам тако жељно ишчекивала, дошао је нечујно, попут зрака септембарског сунца, који се рано изјутра лењо пружао преко мог јастука. Идући путем према школи, непрестано су ми се по глави врзмале приче које сам слушала пред починак.

Како је време одмицало, постепено сам и сама, поред осталих вештина, савладавала читање, тако да ми је све чешће, не само у школи, него и код куће, пажњу привлачила разноразна литература, коју сам са уживањем читала.

Мама је била одушевљена мојим успехом на првом родитељском састанку. Тада није ни слутила да ми и даље недостаје њен умилни глас пред спавање иако сам се од њега давно одвикла.

За осми рођендан добила сам од тетке нову књигу. Те вечери, забављали смо се у нашој кући до касних сати. Осетивши умор, кренула сам на спавање, али не знам шта ме је нагнало да молим мајку да почне да ми чита нову књигу. Можда сам у том тренутку изгледала смешно чим ми се она иронично насмејала, рекавши ми да сад умем сама да читам и вероватно бих се и постидела да нас две нисмо биле саме. Попела сам се нечујно до своје собе, пригрливши књигу оберучке на груди и, држећи је тако, подвукла се под покривач.

Нисам могла да читам. У глави ми је непрестано било мајчино уморно лице. Сетила сам се њених подочњака кад је дошла да ме пробуди, потом је, купајући се у зноју, месила хлеб за столом док сам доручковала. Поподне је углавном провела у кухињи за судопером или радним столом. Склопила сам очи јако, желећи што пре да заспим, али ми је на ум непрестано падало то што се мати још врзма по кухињи јер су судови остали неопрани. Кривила сам себе због својих необузданих жеља.

Не могу са сигурношћу рећи да ме је савладао сан. Нисам зачула шкрипање врата кад је ушла у собу, само сам осетила кад ме је нежно помиловала по глави.

– Хоћеш да ти прочитам неку причу? – упитала ме је тихо.

– Нека... прочитала сам сама – слагах је можда први пут у животу.

Након тога се на прстима ишуњала из моје собе и отишла да легне у своју, на леву страну брачног кревета поред оца.

Зачувши звук затварања врата, дубоко сам уздахнула. Сада сам већ могла мирно да заспим.