КИШНИ ЧОВЕК
Кућа породице Михајловић налазила се у горњем левом углу пространог дворишта, подељеног уском бетонском стазом на два неједнака каменита неправилна четвороугла, са три стране оивиченог танком жицом, док је међа са баба-Милункином авлијом била саграђена од иструлелих дотрајалих дасака, што их још покојни Радоје беше поставио. За његова је живота сазидано и стрмо степениште у цик-цак позицији, без ограде, што је од узане стазе водило ка улазним вратима, дрвених и чврстих, са два омања прозора, кроз које је стара Олга имала обичај да провирује на улицу. Једне је вечери, баш кад је Ана требало да крене на посао, пала и поломила колено десне ноге.
Беше се у то време завадила са комшиницом Милунком,која је у селу важила за вештицу, те јој некако беше мрско да се с њом сусретне. Ноћу се, кроз замрачен прозор њене куће, могла назрети мршава глава, забрађена марамом из које су вирили неуредни седи чуперци, док је преко дана изводила краву на испашу, пред воденицом, преко пута куће.
– Пусти ме, бако, да идем мало напоље.
– Где ћеш сад по мраку... можеш зачас да се саплетеш низ степениште.
– Нећу, ено, и Бојана је бака малочас водила у шетњу. Пусти ме, молим те.
– Чекај... Видиш ону воденицу...?
– Видим... данас је баба Милунка била тамо.
– Е, та баба Милунка дању меље жито и напаса краву, а ноћу се претвара у вештицу, иде по мраку и плаши децу.
Стара Олга је умрла неколико година касније, а у глави седмогодишњег Ненада и усред бела дана одјекивале су речи:
– Ко излази у мрак, појешће га вештице.
Беше та година по много чему варљива и непредвидљива. Током дана ожеже сунце, а у предвечерја тмурни облаци прекрију небо па саспе пљусак, често праћен громогласним праском, који својом силином тресе прозорска окна, попут најјачег разарајућег земљотреса. Вечери и ноћи на овом подручју беху потпуно зацрњени, а немиру доприносише још и лишће са стабала ораха и дуда, што кроз мркли мрак заплаше понеког залуталог бекрију. Оно, ако ћемо право, све се чешће могло наићи на испичутуре и пробисвете, него на верне супружнике и добре домаћине, који у вечерње сате, када нестанак електричне енергије није никаква реткост, седе крај огњишта, теше своје супруге и штите ситну децу од демона.
Насупрот осталима, Митар је изражавао приличну забринутост за свог сина, али му, због природе посла, није посвећивао много пажње. Враћао би се кући око поноћи, кад је Ана на једвите јаде успевала да успава малог Ненада.
– Мама, постоје ли вештице?
– Не бој се, сине, то су само измишљотине.
– А она баба Милунка, је ли она вештица? Не живи у кући него у воденици...
– Није истина, сине. И она је људско биће попут тебе и мене. Хајде сад, мирно спавај.
– Не могу, она ће доћи да ме украде. Не дај ме, мамаааа...! – вриштао је Ненад усред олујне ноћи, док се сијалица у његовој соби гасила а грање под прозором ломило и падало на све стране.
Јутро је свањавало у седам сати, мамећи болесне зраке да изађу испод облака. Ана је ужурбано одлазила на посао, остављајући узнемиреног дечака у кревету под будним оком оца, чије је љубави навек остао ускраћен.
Дође поподне у посету Митров колега Звонко, па се двојица мушкараца запричаше, а дете к’о дете, радознало и несташно, пређе преко капије на путељак, баш кад се баба Милунка спремала да врати краву са испаше.
– Е, опет ће киша изгледа – мрмљала је старица за себе, гледајући у небо, док је вукла краву ка капији, дечака и не приметивши.
– Значи, опет ће грмети вечерас?
– Опет, сине. А, ти се плашиш грмљавине?
– Како се не бих плшио, сви се плаше мрака. Ноћу долазе вештице под прозоре.
– Ајде, дете, пусти те приче.
– Кажу да се ти претвараш у вештицу и плашиш децу.
– То те је она твоја баба научила, бог нек јој опрости.
– Истина је. Видео сам те синоћ како машеш крилима пред мојим прозором.
– Ајде, мани ме, дете.
После овога, Ненад пови главу и, обрисавши зној са чела, врати се у двориште.
Предвече, баш кад се Ана врати с посла, смрачи се небо па поче нека ситна киша и удари јак ветар.
– Мама, данас ми је баба Милунка рекла да она није вештица.
– Па и није, сине, зашто би била?
– Бака ми је то рекла. А и ја сам је видео једне ноћи... исто је овако грмело.
– Ћути, смири се, све је у реду.
– Не, не... Сваке ноћи ми долази на прозор... Ено је, ааа...! – вриштао је малишан, док су се под прозором у мрклом мраку ломиле гране околног дрвећа, а сијалица у соби губила сјај. Ана тихо уздахну, стегнувши прстима десне руке Ненадове шаке, покушавајући да га успава.
Ујутру је све испричала Митру. Није био начисто с тим шта би било најбоље да учини. У тренутку му се учинило да би од беса био у стању да скочи на старицу и растргне је свом силином. Бес у грудима појачавало је нервозно лупање срца, које му је одзвањало преко бубних опни све до најскровитијих можданих вијуга. Премештао је поглед наизменично са супруге на сина небројено пута, све док му звоно на вратима не одагна мрке мисли.
Лик колеге Звонка и малог Ђорђа, помешани са врелином подневног сунца, донекле му разбистри ум. Двојица мушкараца заседоше за сто у дневној соби, док је малишане окупирао анимирани програм на телевизији. Ана раздели послужање, па потом, обрисавши руке о кецељу, коју скиде и пребаци преко столице у кухињи, пође до амбара са житом, на који је била наслоњена дугачка коса. Склони прамен косе са чела па, уздахнувши, крену низ друм да покоси траву, што је ове у вреле била легло змија и ко зна каквих још акрепа, а која се протезала читавом левом страном, све до воденице, на чијем је улазу седела мршава старица и прала ноге у лавору. Ана ју је најпре у чуду загледала.
– Добар дан – поздрави.
– Здраво – изусти стара воденичарка једва чујно, и не дижући погледа.
Ана јој се мало приближи, не би ли опазила шта се то скрива иза дрвених врата. Старица устаде са прага и, посрнувши мало, подиже лавор и просу прљаву течност преко читаве ливаде, све до друма, где је стајала млада жена, која пред овим призором разрогачи очи.
– Иди, жено, бестрага! Ти си ми бацила проклетство на дете. Ноћима не спава, не знам више шта ћу с њим.
– Е, није моја вода проклета, дете. Прокле тебе она твоја свекрва, бог нек јој опрости. Узе ми још пре неку годину један бокал. Није ни намеравала да га врати, аспида. Сад деца испаштају.
– Шта причаш, проклета била?!
– Клетва ти неће добра донети. Него, донеси ти мени у флашу мало воде са кућнога прага, дођи у воденицу предвече да то проклетство отклонимо. Ана ју је неко време бесним погледом ћутке посматрала, а потом стави косу на раме и упути се кући. Осети како јој бес кипти у грудима.
Гужва се у њеном дому у међувремену рашчистила. Ипак, о овоме мужу ништа није рекла.
Кад би предвече, она нали мало воде у стаклену флаше, искраде се из куће и упути ка воденици иза чијих врата привири старица као да некога очекује.
– Знала сам да ћеш доћи... уђи...
– Ево... – Ана јој пружи флашу са водом.
Старица јој најпре понуди да седне, онда узе дрвену посуду са стола, усу воду у њу, па потом скиде свежањ босиљка са северног зида воденице, где беше стајала једва видљива кука. Тек пошто је села на дрвену столицу, Ана примети да се на средини стола налазина на пола догорела свећа. Згражавала се пред овим призором, али је истовремено радознало ишчекивала сваки старичин покрет.
Смежурани прсти вешто су кружили око дрвене посуде, док су јој се из уста, уз храпаво шиштање кроз поломљене зубе, пробијале неразумљиве речи, изазивајући једва приметно таласање воде. Спустила је посуду на сто и, прекрстивши се, што је и од Ане захтевала, упалила свећу.
– Волиш ли себе, Ана?
Збунило ју је старичино питање.
– Молим? – упитала је у чуду, на шта ова понови питање.
Обазрела се унаокло пре не го што је одговорила. Није имала разлога да мрзи себе.
– Волим – рекла је једва чујно.
– Верујеш ли у бога? – уследило је ново изненађење.
– Верујем – одговорила је, мада није била сасвим сигурна у свој одговор.
Кружила је погледом по накислим зидовима и поцрнелом тавану, док су се пред њом смењивали звуци удараца босиљка у воду и неке, не сасвим неразумљиве, речи. Начула је спомињање Исуса и Богородице.
– Угаси свећу – прену је храпави глас, на шта се она прекрсти и, дунувши у пламен, притисну танки фитиљ и скупи руке у крило. И даље је радознало пратила одвијање ритуала, који се сада свео само на доливање воде у флашу кроз узани левак, прекривен наизглед чистим цедилом.
– Пожури кући, спрема се невреме. Дај ово малом да попије пред спавање. Веруј у бога, то ће ти помоћи. Окани се злих мисли и нечасних радњи.
Збуниле су је ове последње речи. Изашла је из воденице, ни збогом не рекавши.
Стигла је кући неколико тренутака пре него што је отпочело стравично фијукање ветра, праћено пљуском и грмљавином, од којег се малом Ненаду дрхтало срце у грудима.
– Хајде на спавање, нестаће струје – наговарала га је Ана.
– Не смем, доћи ће вештица да ме однесе.
– Не бој се, била сам данас код баба-Милунке, послала ти је ову воду. Ево – пружила му је флашу – узми, попиј ово, мирно ћеш спавати.
Дечак је послуша, нали чашу воде из флаше и наискап попи, а потом се спреми за спавање. Тек што леже у кревет, пред јаким налетом олује, струје нестаде, а уплашено дечје срце задрхта попут врбе на ветру, испуштајући из грла громогласни врисак.
Јутро је, по обичају, освануло са сунцем, које, уз огромно испаравање, задаваше несносну главобољу.
Ненад се око подне заиграо лоптом код капије на улазу у двориште. Опазио је убрзо како баба Милунка седи пред вратима воденице и пере ноге у лавору. Хтеде најпре да се сакрије од њеног погледа, али га она опази, и, спустивши поглед с натмурених небеса, просу прљаву воду на метар од себе.
– Е, опет ће невреме... ђаво да га носи... Шта ћеш ти, мали, ту? Иди кући, видиш да се спрема олуја?!
– Дошао сам да ти кажем да си вештица и да не верујем у твоје вражбине.
– Ајде, дете, не причај глупости. Боље ти је да се склониш у кућу док не почне да грми.
– Пио сам ону воду што си ми послала, а ноћас су опет долазиле вештице под прозор да ме плаше.
– Е, синко, није вода проклета, не бој се. Прокле тебе рука твоје мајке. Еее, не коси се трава на светог Илију. Видиш као бог кажњава.
– Иди, баба, бестрага.
Тек што ово дечак изусти, из облака сину муња, а небо се пред налетом грома распрши на комаде.
– Бежи, сине, бежи овамо! Склони се овде у воденицу док невреме не прође.
Трчећим кораком, малишан се провуче кроз уски пролаз, који баба Милунка затараби дрвеним вратима. Пред њим се указала полумрачна одаја, која својим изгледом више подсећаше на стају или штенару, неголи на просторију у којој људска душа може битисати. Све илузије које је гајио о овом месту, сада су се распршиле на комаде. Поред њега је стајао само један воденички точак и старица, у којој није видео ничег надприродног. Док се напољу сливао пљусак, натапајући земљане зидове, у Ненадовим мислима беху само нереализовани планови о одласку кући. Чудило га је то што неко може по оваквом невремену ходати блатњавим путем.
Врата воденице су била на пола одшкринута, како би дете и старица могли назрети престанак олује. Али, упркос томе, кроз клопотање кишнице, што се сливала на земљиште зарасло у коров, до њих је допирао неки страшни топот, који нимало не подсећаше на људске кораке. Нека несвакидашња сила притискала је дрвена врата, после чега се на улазу појави сподоба, чији је изглед одавао карактер надљуског.
– Једва превалих пут... Самељи, стара, ово жито... ух...! – изусти као да муња говори из његових уста.
Човек пред вратима носио је сламени шешир, са чијег се обода сливала прљава кишница, разносећи сламу по дрвеним даскама, на којима се оцртаваху огромна стопала. Док је скидао џак са леђа, гладећи дуге бркове прљавим палцем, воденицом се из дечјег грла проломи врисак, од којег се кишном човеку, а и баба Милунки подиже коса на глави.
– Ненаде, мрак! – орило се из баба-Милункиног грла, док је дечак жустро корачао кроз тмину.
Вече 31. августа протекло је у миру и тишини. Ненад је уснуо чврстим сном, иако се небо над њим цепало на комаде.
Следеће јутро освануло је са тихим мајчиним шапатом над дечаковом постељом.
– Сине, хајде буди се, време је да кренеш у школу.
