pesma

ВОДЕНИЦА

Старо буково стабло од умора на земљу пало,
Шушти под мојим ногама лишће расуто по трави,
За тренутак као да је време стало,
Ту, пред старим вратима, на чијем прагу миле мрави.
Уморне ноге једва се крећу,
У главу сунце јако удара,
Седам на дебло, где вране слећу,
Душа ми моја жељна одмора.
Одмарам душу, ал’ моје око
Никако да се смири мало,
Мора у тмину да продре дубоко,
Шта некад збивало се да сазна му је стало.
Завирим и гле – тамо још стоји деда
И меље жуте кукурузе,
Смеши се, као да у мене гледа,
Низ образе ми крећу сузе.
На раме пада ми уморна глава,
Пада к’о лишће у јесен рану,
У сну и на јави чувам од заборава
Пусте успомене на младост давну.
И даље завија ветар снажно док лагано ме хвата сан,
Отвара воденична врата, тек да мира ми не да,
Буди сећања на детињство, на пролећни дан
Кад смо трчали боси по трави и жито млео деда.