Apel za pomoć

Dragi prijatelji,
Rođena sam 06. 04. 1979. godine. Moja dijagnoza na rođenju bila je anomalija u vidu mijelomningocele (spina bifida), zbog čega je 6 nedelja po rođenju izvršena operacija, posle koje se javlja razvoj hidrocefalusa, zbog čega je ugrađen sistem za drenažu likvora, koji je u više navrata revidiran. Poslednja revizija izvršena je 1987. godine, kada je VP drenaža prevedena u VA shunt.
23. 01. 2012. godine urađena je neuroendoskopska intervencija – ventrikulocisternostomija, čime je uspostavljena komunikacija između III komore interpedunkularne cisterne.
Mesec dana nakon te operacije počinje slabljenje mišića donjih ekstremiteta i otežanost pri hodu, zbog koje mi je predložena fizikalna terapija, usled koje nije došlo do poboljšanja, već do lake progresije. 21. 04. 2012. dolazi do nagle potpune oduzetosti DE, zbog čega sam primljena na odeljenje NH KCS. Tom prilikom je na NH KCS odstranjen degradirani sistem (VA shunt) kao i zaostali deo tog sistema na Klinici za vaskularne bolesti KCS jer je izolovan hemolitički streptokok. Tom prilikom ništa nije preduzeto po pitanju otklanjanja uzroka nepokretnosti DE, zbog povišene telesne temperature, koja više od šest meseci nije bila niža od 38 stepeni, već je samo postavljena radna hipoteza, ali se stvarni uzrok nije mogao otkriti.
Posle ovih intervencija upućena sam na fizikalnu terapiju u rehabilitacioni centar Ribarska Banja.
Moje zdravstveno stanje sada je pogoršano. Nakon što sam u više navrata podnosila svu dokumentaciju od lekara specijalista (neurologa i fizijatra), koji su me uputili na rehabilitaciju, lekarska komisija u Kruševcu ove godine je odobrila moj zahtev.
Otpočela sam rehabilitaciju u rehabilitacionom centru Ribarska Banja. Prvih 40 dana rehabilitacija se odvijala uobičajenim tokom, usled koje se mogao uočiti blagi napredak. Posle ovog perioda novi fizioterapeutski tehničari odredili su mi novu terapiju, koja je sprovedena na neodgovarajući način. Kao posledica toga javlja se povišena temperatura, koju su lekari rehabilitacionog centra Ribarska Banja smatrali posledicom infekcija urinarnog trakta, dok su povrede DE tretirali kao nagnječenje mekog tkiva te da klinička slika ne ukazuje na prelom.
Na svoj zahtev, upućena sam na odeljenje Ortopedije u Kruševcu, gde mi je dijagnostikovan prelom oba skočna zgloba. U ovakvom stanju trenutno nisam u mogućnosti da obavljam nikakvu fizikalnu terapiju.
Da li smatrate da bi lekari trebalo da snose odgovornost zbog propusta u mom lečenju, zbog neblagovremene i neadekvatne primene fizikalne terapije i drugih medicinskih mera?
Ovom prilikom ujedno se javljam sa molbom da postanem član Centra za osobe sa invaliditetom grada Kruševca.
S poštovanjem,
Ivana Zajić

РЕПОРТАЖА НАШЕГ МЕСТА

Село Врбница броји око пет стотина становника. Назив је добило по врбама које су расле поред реке, а које данас и нису значајно обележје овог места. Пре би се могла, по свом значају, истаћи река Пепељуша, која је у стара времена била веома чиста. Е, била је некада...
Некада је будила жељу сваком пролазнику да се, макар на тренутак, прелазећи преко уског моста, загледа у бистру воду, на чијој се узбурканој површини преламају сунчеви зраци. Сада ни тај мост више није исти. У време обилних киша река се излила и поплавила околне баште а за собом повукла и мост. Захваљујући раду становника овог села, мост је поново на старом месту, али више ништа није као пре.
Река више није онако чиста, у њој више нема живота. Преостаје нам само да чезнемо за лепотом, у којој су вековима уназад уживали наши преци.
Пут нас даље води ка сеоским кућама, које по свом изгледу више не подсећају на старе патријархалне, већ се све више осавремењују. Оно мало младих што је остало на селу, све се мање интересује за обављање старих заната, који временом изумиру.
А и само село, чини се, полако мре. Сеоска школа некада је била испуњена дечјом игром и смехом. Било је ту и добрих оцена, и укора и добронамерних опомена, некада насмејаних, некада намргођених и строгих, учитеља. Данас је у овој школи све мање деце.
Сви су појурили у сусрет великим градовима, трагајући за бољим условима живота. Сврати онако у пролазу понекад неки носталгичар да запали свећу у цркви светог Николе и помоли се за своје здравље и покој душа својих предака. На овом простору остају само приче старих о лепом животу, о чистој природи, о срећи... Само оне занимљиве остају у сећању, остале се заборављају.
Можда ће неко запамтити и причу о нама и препричавати јe другима када и нас више не буде.

УДОВИЦА

– Е, боже мили...

То јој је била уобичајена узречица. Драгица уздахну и, прескочивши корацима лаким к'о у срне кућни праг, седе на клупу под тремом, прекрстивши ногу преко ноге. Прилично се заморила од јутрошњег тумарања по кући, па, пре него што седе, скува себи кафу на ватри, што је већ догоревала. Доста јој је времена било потребно да се опусти после непроспаване ноћи, па јој некако ова јутарња тишина, на коју одавно беше навикла, добро дође. Четрдесети је дан откад је остала без мужа Петра и већ се од раног јутра спремала да му оде на гроб.

На самоћу се поодавно привикла јер су се комшије, које у почетку досађиваху са посетама, сада разбежале по пољу и њивама. Драгица је најпре као луда ишла по дворишту, наричући у себи за својим Пером и све проклињући живот и муку, што баш њу задеси. У последње се време знатно смирила, али ју је протекла ноћ прилично уздрмала.

Било је седам сати увече кад је отишла до продавнице, стотинак метара удаљене од куће, да купи свеће и мало пиринча за данашњи дан. Беше се задихала, трчећи, јер је опазила да се спрема невреме. Како је сунце тонуло за брдо, тако се постепено навлачило неко сивило са запада. Драгица уђе у кућу, потопи грумен квасца у воду и узе брашно из оставе. Опра руке и тек што поче да меси хлеб, примети како напољу ромиња киша, па изађе да склони ципеле са терасе у предсобље да не покисну. Поново приђе столу и настави да меси. Таман што заврши посао, поче олуја и страшна грмљавина.

– Нестаће струје – помисли.

Само што седе на кревет и уздахну двапут, поново удари гром и жутог бледила сијалице нестаде.

– Знала сам – рече полугласно. – Добро да телевизор нисам укључивала.

Последњих дана, како су комшије ређе навраћале, Драгица се осећала усамљеном и потиштеном, те сама реши да погледа шта има на програму. Није више могла само да нариче и јеца, завлачећи главу по подруму и судопери. Иако се временом привикла на тишину, та јој је тишина помало и сметала. Почела је да се боји неартикулисаних звукова са улице, чак се и сопствене сенке плашила. У почетку је помало стрепела од злих комшијских језика, а сад јој је некако свеједно шта ће свет рећи. И велико огледало са зида скоро је открила, како би могла на миру да се, после јутарњег умивања, огледа у њему. Не нада се више да јој се лик покојног Пере јави у његовом оквиру, мада се још понеки пут тргне кад ветар отвори капију, надајући се да је њен вољени дошао да је обрадује.

– Шта му би? – питала се. – Још му није било ни шездесет лета...

Тог јутра је Петар решио да обиђе воћњак, а оно баш тада огреја неко сунце па спржи све лишће са дрвета. Нигде ни дашка ветра бар да заљуља гране пред кућом.

– Остави то за други пут – одвраћала  га је Драгица – видиш каква је жега.

– Пусти ме, жено, забога! Знам ја ваљда шта радим...

– Узми бар да поједеш нешто пре него што одеш.

– Добро – рече –  постави сто док ја сипам гориво.

Драгица уђе у кухињу и поче да спрема доручак. Кад заврши посао, исекавши два парчета хлеба, седе за сто и поче да мрви хлеб смежураним рукама, нервозно трпајући залогаје у уста. Већ се била забринула за Петра па пође ка гаражи, у којој је стајао трактор и виде како њен муж лежи поред задњег десног точка. Опипа му пулс и схвати да не даје знаке живота. Срчани удар, рекоше лекари. Ето шта ти је живот...

Била је то, кажу, платонска љубав. Некако од првог сусрета схватише да су једно за друго. Драгици беше двадесета година кад сиђе у суседно село на сабор код цркве. Тек што заврши школу, а не беше услова да крене на студије. То је била идеална прилика да упозна човека свог живота, а Петар је одударао од осталих и стасом и памећу. Венчали су се исте године и започели заједнички живот на имању његових родитеља. Драгица је стално говорила да је срећа што им родитељи већ помреше, да не јадикују сада за покојним Петром, а и да не гледају како се она, овако сама, мучи.

– Нек су деца жива и здрава – говорила би – снаћи ћу се ја већ некако и сама. Шта ћу кад ме задеси све најгоре...

Стресе се при овој помисли, срчући последњи гутљај још вруће кафе. Још није могла да се опорави од ноћашње море. Целе је ноћи грмело и киша лила као из кабла. Драгица једва да је саставила три сата сна. Још јој је у ушима одзвањало лупање прозорског стакла и она стравична грмљавина. Све се у њеној глави помутило. Није више могла да разликује ни бат људских корака од шкрипања аутомобилских точкова на врелом асфалту. Јутрос је очекивала комшиницу Љиљу да сврати и помогне јој око спремања. Сад ни ње нема.

Драгица гурну празну шољицу ка средини стола и сузним очима прелете преко дворишта, непрегледног и пространог попут празнине у њеној души. Устаде са клупе и извади марамицу из џепа од кецеље да би обрисала сузе. Тек што крену према вратима у кућу, зачу звук аутомобила а затим и неке гласове. Дошла јој је ћерка Сузана са породицом. Унуци потрчаше у сусрет баки и она их загрли, осмехујући се кроз сузе.

– Мама, ти плачеш?! – притрча јој Сузана забринуто.

– Е, дете моје – зајеца Драгица у загрљају своје ћерке и тад јој се још једном оте уздах из груди и оно њено устаљено: – Боже мили...

Da sam ptica

Ko želi da kupi zbornik radova književnog konkursa pod nazivom Da sam ptica, neka se javi porukom na adresu ivanazajic@yahoo.com.

Cena je 500.00 RSD.