– Е, боже мили...
То јој је била уобичајена узречица. Драгица уздахну и, прескочивши корацима лаким к'о у срне кућни праг, седе на клупу под тремом, прекрстивши ногу преко ноге. Прилично се заморила од јутрошњег тумарања по кући, па, пре него што седе, скува себи кафу на ватри, што је већ догоревала. Доста јој је времена било потребно да се опусти после непроспаване ноћи, па јој некако ова јутарња тишина, на коју одавно беше навикла, добро дође. Четрдесети је дан откад је остала без мужа Петра и већ се од раног јутра спремала да му оде на гроб.
На самоћу се поодавно привикла јер су се комшије, које у почетку досађиваху са посетама, сада разбежале по пољу и њивама. Драгица је најпре као луда ишла по дворишту, наричући у себи за својим Пером и све проклињући живот и муку, што баш њу задеси. У последње се време знатно смирила, али ју је протекла ноћ прилично уздрмала.
Било је седам сати увече кад је отишла до продавнице, стотинак метара удаљене од куће, да купи свеће и мало пиринча за данашњи дан. Беше се задихала, трчећи, јер је опазила да се спрема невреме. Како је сунце тонуло за брдо, тако се постепено навлачило неко сивило са запада. Драгица уђе у кућу, потопи грумен квасца у воду и узе брашно из оставе. Опра руке и тек што поче да меси хлеб, примети како напољу ромиња киша, па изађе да склони ципеле са терасе у предсобље да не покисну. Поново приђе столу и настави да меси. Таман што заврши посао, поче олуја и страшна грмљавина.
– Нестаће струје – помисли.
Само што седе на кревет и уздахну двапут, поново удари гром и жутог бледила сијалице нестаде.
– Знала сам – рече полугласно. – Добро да телевизор нисам укључивала.
Последњих дана, како су комшије ређе навраћале, Драгица се осећала усамљеном и потиштеном, те сама реши да погледа шта има на програму. Није више могла само да нариче и јеца, завлачећи главу по подруму и судопери. Иако се временом привикла на тишину, та јој је тишина помало и сметала. Почела је да се боји неартикулисаних звукова са улице, чак се и сопствене сенке плашила. У почетку је помало стрепела од злих комшијских језика, а сад јој је некако свеједно шта ће свет рећи. И велико огледало са зида скоро је открила, како би могла на миру да се, после јутарњег умивања, огледа у њему. Не нада се више да јој се лик покојног Пере јави у његовом оквиру, мада се још понеки пут тргне кад ветар отвори капију, надајући се да је њен вољени дошао да је обрадује.
– Шта му би? – питала се. – Још му није било ни шездесет лета...
Тог јутра је Петар решио да обиђе воћњак, а оно баш тада огреја неко сунце па спржи све лишће са дрвета. Нигде ни дашка ветра бар да заљуља гране пред кућом.
– Остави то за други пут – одвраћала га је Драгица – видиш каква је жега.
– Пусти ме, жено, забога! Знам ја ваљда шта радим...
– Узми бар да поједеш нешто пре него што одеш.
– Добро – рече – постави сто док ја сипам гориво.
Драгица уђе у кухињу и поче да спрема доручак. Кад заврши посао, исекавши два парчета хлеба, седе за сто и поче да мрви хлеб смежураним рукама, нервозно трпајући залогаје у уста. Већ се била забринула за Петра па пође ка гаражи, у којој је стајао трактор и виде како њен муж лежи поред задњег десног точка. Опипа му пулс и схвати да не даје знаке живота. Срчани удар, рекоше лекари. Ето шта ти је живот...
Била је то, кажу, платонска љубав. Некако од првог сусрета схватише да су једно за друго. Драгици беше двадесета година кад сиђе у суседно село на сабор код цркве. Тек што заврши школу, а не беше услова да крене на студије. То је била идеална прилика да упозна човека свог живота, а Петар је одударао од осталих и стасом и памећу. Венчали су се исте године и започели заједнички живот на имању његових родитеља. Драгица је стално говорила да је срећа што им родитељи већ помреше, да не јадикују сада за покојним Петром, а и да не гледају како се она, овако сама, мучи.
– Нек су деца жива и здрава – говорила би – снаћи ћу се ја већ некако и сама. Шта ћу кад ме задеси све најгоре...
Стресе се при овој помисли, срчући последњи гутљај још вруће кафе. Још није могла да се опорави од ноћашње море. Целе је ноћи грмело и киша лила као из кабла. Драгица једва да је саставила три сата сна. Још јој је у ушима одзвањало лупање прозорског стакла и она стравична грмљавина. Све се у њеној глави помутило. Није више могла да разликује ни бат људских корака од шкрипања аутомобилских точкова на врелом асфалту. Јутрос је очекивала комшиницу Љиљу да сврати и помогне јој око спремања. Сад ни ње нема.
Драгица гурну празну шољицу ка средини стола и сузним очима прелете преко дворишта, непрегледног и пространог попут празнине у њеној души. Устаде са клупе и извади марамицу из џепа од кецеље да би обрисала сузе. Тек што крену према вратима у кућу, зачу звук аутомобила а затим и неке гласове. Дошла јој је ћерка Сузана са породицом. Унуци потрчаше у сусрет баки и она их загрли, осмехујући се кроз сузе.
– Мама, ти плачеш?! – притрча јој Сузана забринуто.
– Е, дете моје – зајеца Драгица у загрљају своје ћерке и тад јој се још једном оте уздах из груди и оно њено устаљено: – Боже мили...
