Село Врбница броји око пет стотина становника. Назив је добило по врбама које су расле поред реке, а које данас и нису значајно обележје овог места. Пре би се могла, по свом значају, истаћи река Пепељуша, која је у стара времена била веома чиста. Е, била је некада...
Некада је будила жељу сваком пролазнику да се, макар на тренутак, прелазећи преко уског моста, загледа у бистру воду, на чијој се узбурканој површини преламају сунчеви зраци. Сада ни тај мост више није исти. У време обилних киша река се излила и поплавила околне баште а за собом повукла и мост. Захваљујући раду становника овог села, мост је поново на старом месту, али више ништа није као пре.
Река више није онако чиста, у њој више нема живота. Преостаје нам само да чезнемо за лепотом, у којој су вековима уназад уживали наши преци.
Пут нас даље води ка сеоским кућама, које по свом изгледу више не подсећају на старе патријархалне, већ се све више осавремењују. Оно мало младих што је остало на селу, све се мање интересује за обављање старих заната, који временом изумиру.
А и само село, чини се, полако мре. Сеоска школа некада је била испуњена дечјом игром и смехом. Било је ту и добрих оцена, и укора и добронамерних опомена, некада насмејаних, некада намргођених и строгих, учитеља. Данас је у овој школи све мање деце.
Сви су појурили у сусрет великим градовима, трагајући за бољим условима живота. Сврати онако у пролазу понекад неки носталгичар да запали свећу у цркви светог Николе и помоли се за своје здравље и покој душа својих предака. На овом простору остају само приче старих о лепом животу, о чистој природи, о срећи... Само оне занимљиве остају у сећању, остале се заборављају.
Можда ће неко запамтити и причу о нама и препричавати јe другима када и нас више не буде.
Некада је будила жељу сваком пролазнику да се, макар на тренутак, прелазећи преко уског моста, загледа у бистру воду, на чијој се узбурканој површини преламају сунчеви зраци. Сада ни тај мост више није исти. У време обилних киша река се излила и поплавила околне баште а за собом повукла и мост. Захваљујући раду становника овог села, мост је поново на старом месту, али више ништа није као пре.
Река више није онако чиста, у њој више нема живота. Преостаје нам само да чезнемо за лепотом, у којој су вековима уназад уживали наши преци.
Пут нас даље води ка сеоским кућама, које по свом изгледу више не подсећају на старе патријархалне, већ се све више осавремењују. Оно мало младих што је остало на селу, све се мање интересује за обављање старих заната, који временом изумиру.
А и само село, чини се, полако мре. Сеоска школа некада је била испуњена дечјом игром и смехом. Било је ту и добрих оцена, и укора и добронамерних опомена, некада насмејаних, некада намргођених и строгих, учитеља. Данас је у овој школи све мање деце.
Сви су појурили у сусрет великим градовима, трагајући за бољим условима живота. Сврати онако у пролазу понекад неки носталгичар да запали свећу у цркви светог Николе и помоли се за своје здравље и покој душа својих предака. На овом простору остају само приче старих о лепом животу, о чистој природи, о срећи... Само оне занимљиве остају у сећању, остале се заборављају.
Можда ће неко запамтити и причу о нама и препричавати јe другима када и нас више не буде.
