недеља, 13. октобар 2019.
среда, 9. октобар 2019.
NOVA PEĆ
Požutelo lišće opada,
Fasada stara propada,
Grejanje postaje skupo
I živeti je glupo
Kraj zastarelog kamina,
Gde ni kafu nije milina
Popiti tiho, na miru,
Jer visoki računi satiru.
Ali u zao čas
Evo dolazi spas.
Stiže iznenađenje –
Nova peć je rešenje.
I dok severac duva,
Šubara glavu čuva,
Zidovi novi se grade,
Evo nam nove fasade.
Sad svi mi slavimo,
Veselu pesmu pevamo.
Fasada stara propada,
Grejanje postaje skupo
I živeti je glupo
Kraj zastarelog kamina,
Gde ni kafu nije milina
Popiti tiho, na miru,
Jer visoki računi satiru.
Ali u zao čas
Evo dolazi spas.
Stiže iznenađenje –
Nova peć je rešenje.
I dok severac duva,
Šubara glavu čuva,
Zidovi novi se grade,
Evo nam nove fasade.
Sad svi mi slavimo,
Veselu pesmu pevamo.
субота, 5. октобар 2019.
Rezultati konkursa za zbornik Tajnu reka pripoveda
Ovo je spisak autora zastupljenih u zborniku Tajnu reka pripoveda:
Ivana Zajić
Tijana Našpalić
Ivan Petrović
Nikola Đurđevac
Zoran Ilić
Svetislav Janić
Zorka Čordašević
Tanja Đurđević
Biljana Kitić Čakar
Luka Đorđević
Irina Stanković
Milica Janković
Amina Hrnčić
Slavko Mali
Duško R. Nedović
Tamara Lujak
Neda Kozomara
Nebojša Janković
Ivor Popović
Milan Lj. Obrenović
Dragan Pop Dragan
Olivera Šestakov
Radmila Vojinović
Aida Orahovac Kuč
Lazo Pavić
Nešo Popović
Nikolina Minić
Sergej Lakić
Zorana Gavrilović
Snežana Šolkotović
Marijana Jovanović
Jovan Nedeljković
Goran Vitić
Kemal Ljevaković
Amer Softić
Melanija Bojanović
Igor Divković
Marina Radojević
Jelena Nikolić
Božidar Pešev
Lela Marković
Ilhan Mulalić
Tomislav Krsmanović
Ana Pavlović Stojićević
Sanela Stovrag
Jovana Aleksić
Aleksandra Mišić
Ljiljana Lukić
Dragan Marković
Miloje Veljović
Lazar Vučićević
Uroš Papeš
Snežana Marko Musinov
Sonja Temunović
Vladislav Vlahović
Dragan Savić
Katarina Knežević
Danijela Milinković
Dijana Zrnić
Milica Grdinić
Milena Ćirković
Tanja Ajtić
Una Fuštar
Ljiljana Terentić
Milan Drašković
Kristina Kikoš
Vesna Đukanović
Miloš Marjanović
Ana Jugo
Slavica D. Damnjanović Saša
Aleksandar V. Pavlović
Jelena Kalanj
Nadica Karakoleva
Maja Pešić
Dragica Draga Grbić
Sonja Pendić
Vanja Čukanović
Jovana Stevanović
Teodora Šiklošić
Budimir Rakić
Ivana Zajić
Tijana Našpalić
Ivan Petrović
Nikola Đurđevac
Zoran Ilić
Svetislav Janić
Zorka Čordašević
Tanja Đurđević
Biljana Kitić Čakar
Luka Đorđević
Irina Stanković
Milica Janković
Amina Hrnčić
Slavko Mali
Duško R. Nedović
Tamara Lujak
Neda Kozomara
Nebojša Janković
Ivor Popović
Milan Lj. Obrenović
Dragan Pop Dragan
Olivera Šestakov
Radmila Vojinović
Aida Orahovac Kuč
Lazo Pavić
Nešo Popović
Nikolina Minić
Sergej Lakić
Zorana Gavrilović
Snežana Šolkotović
Marijana Jovanović
Jovan Nedeljković
Goran Vitić
Kemal Ljevaković
Amer Softić
Melanija Bojanović
Igor Divković
Marina Radojević
Jelena Nikolić
Božidar Pešev
Lela Marković
Ilhan Mulalić
Tomislav Krsmanović
Ana Pavlović Stojićević
Sanela Stovrag
Jovana Aleksić
Aleksandra Mišić
Ljiljana Lukić
Dragan Marković
Miloje Veljović
Lazar Vučićević
Uroš Papeš
Snežana Marko Musinov
Sonja Temunović
Vladislav Vlahović
Dragan Savić
Katarina Knežević
Danijela Milinković
Dijana Zrnić
Milica Grdinić
Milena Ćirković
Tanja Ajtić
Una Fuštar
Ljiljana Terentić
Milan Drašković
Kristina Kikoš
Vesna Đukanović
Miloš Marjanović
Ana Jugo
Slavica D. Damnjanović Saša
Aleksandar V. Pavlović
Jelena Kalanj
Nadica Karakoleva
Maja Pešić
Dragica Draga Grbić
Sonja Pendić
Vanja Čukanović
Jovana Stevanović
Teodora Šiklošić
Budimir Rakić
Participacija za zbornik iznosi 1000,00 RSD (10 € iz inostranstva).
Iz Srbije uplatu izvršiti na sledeći račun:
200-109024449-05
na ime Zorica Zajić
banka Poštanska štedionica.
Ukoliko uplatu vršite iz inostranstva, novac uplatiti putem Western Union-a na ime Zorica Zajić.
Nakon uplate, uplatnicu, uslikanu ili skeniranu, OBAVEZNO poslati na mejl ivanazajic@yahoo.com.
понедељак, 26. август 2019.
PRAMEN VILINE KOSE
Mada je sunce bilo na zalasku, u vazduhu se još uvek osećala sparina, ona teška, podmukla, koja pritiska čoveku i dušu i telo, ubijajući u njemu svaki atom snage, pa ne samo da mu ne dozvoljava da radi na njivi, gde u ovo doba godine ima previše posla koji ne trpi odlaganje, nego mu prosto ne da slobodno ni živeti. Slobodanova njiva protezala se od nekih stotinak metara podno kuće, u kojoj već više od tri godine živi sa suprugom Marijom, tačnije od pogibije njegovih roditelja prilikom jedne žetve na starom žitištu, udaljenog od kuće oko pola sata vožnje, kad se traktor kojim je upravljao njegov otac, zajedno sa prikolicom natovarenom džakovima požnjevene pšenice, na koje se beše navalila njegova majka, jedna omalena, poprilično mršava žena, prevrnuo u ambis, krećući se kamenitom nizbrdicom, obraslom po strani visokim bagrenjem. Od tada se staro imanje smatra ukletim pa i Slobodan ne htede da izaziva sudbinu, nego poseja kukuruz na mestu koje mu beše blizu, da ne bi morao pešačiti i terati traktor po džombastom drumu svaki put kad su poslovi zahtevali, a ako ćemo pravo, bilo ih je previše: trebalo je okopavati, zalivati i pleviti, mada se mnogo šta čega se Marjanovići latiše izjalovilo.
Kažu da treći put i bog pomaže, te tako i ove godine Slobodan i Marija rešiše da zasade kukuruz, ne bi li im se makar sad posrećilo. Stabljike behu izrasle visoko iznad njihovih glava i već se moglo i brati, nego, oni sad ne doteraše traktor i kola, a kako im beše teško da vuku džakove na leđima do ispod ambara, sedoše na travu da predahnu.
– Treba da dovezem traktor, pa da pokupimo žito, da nas grad ne preduhitri – reče Slobodan. – Sad bismo mogli da ga oberemo i skupimo na gomilu. Evo, ovde.
On pokaza rukom na prazno travnato mesto, sa kojeg beše ustao. Potom priđe jednoj stabljici i od-lomi klas.
– Ovo je plod našeg rada – povika malo glasnije, kruneći zreo klip žutog kukuruza pa, zagledan u njega, i ne primeti snuždeno lice svoje supruge.
– Aj'mo kući– reče Marija, ustajući – mrak će, a i nešto me glava boli.
– Idi, sad ću ja – odgovori Slobodan, hvatajući se i dalje za zrelo žito, kruneći redom klip za klipom.
Kad se prilično zamori, obavi laku košulju oko pojasa pa se, držeći zaperak kukuruza među zubima, prekrivši šeširom oznojeno čelo, opruži po travi.
Ne stiže čestito ni da se odmori, prenu ga ženski glas iz blizine:
– Zamara ova vrelina, zar ne?
– Pravo zboriš – odgovori kroz polusan, ne otvarajući oči. – Ne stižem čestito ni da predahnem.
– Ti samo misliš na sebe – ponovo začu isti glas – a ne vidiš kako ti se žena muči.
– Mučimo se oboje već godinama – nastavi da odgovara zatvorenih očiju. – Sve što posejmo, uništi suša i grad ubije. Deca nam se ne rađaju, a evo koliko smo u braku. Pritisla muka sa svih strana...
– Biće sve kako treba, samo ti idi kući.
– Ko si ti uopšte? – upita začuđeno.
– Ja sam dobra vila – začu Slobodan, na šta otvori oči i ugleda pred sobom žensku priliku bujne kose, sjajne poput kukuruzne svile. – Ako ne veruješ da postojim, evo ti pramen moje kose – ona odseče makazama pramen svoje kose i, pružajući mu ga, reče: – Stavi u džep, neka te čuva od zla.
On stavi pramen kose u džep tanke košulje i, ne pogledavši čestito priliku pred sobom, povijene glave pođe kući.
Kad uđe u sobu, vide da Marija već spava, pa se i on, skinuvši prljavu odeću sa sebe, nečujno zavuče pod tanki pokrivač pored nje i za kratko vreme i sam zaspa.
Ujutru ga probudi njeno nervozno meškolje-nje. Pogleda kroz prozor i vide da je već svanulo. Navuče lake pantalone i tanku košulju i taman htede Mariji da prigovori što ne ustaje da nahrani kokoške, kad ga ona uznemiri bolnim zavijanjem:
– Boli me glava – reče – mislim da ću početi da povraćam.
Na to se Slobodan trgnu i kao oparen odskoči do kupatila, donese lavor i prinese joj ustima. Malo zatim, Marija s mukom izbaci iz sebe smrdljivu bljuvotinu a odmah zatim se strese celim telom kao u groznici.
– Moramo brzo kod lekara – zaključi Slobodan, hitro ustajući dok se Marija još pomalo tresla.
Spremili su se na brzinu i odvezli se što su pre mogli automobilom do grada kako bi potražili stručnu pomoć.
– Je l' ti još uvek muka? – upita Slobodan.
– Malo sam se stabilizovala – odgovori Marija, već primetno smirena.
– Biće sve u redu... – tešio ju je.
Marjanovići su se nekoliko sati kasnije vratili kući, pošto su od lekara saznali da će postati roditelji.
Sutradan ujutru Slobodan sam ode traktorom u kukuruzište i napuni kola zrelim klasjem. Sunce je već počinjalo uveliko da prži, stvarajući žegu i zaparu, tako da se trava beše osušila a žedna zemlja ispucala, jer ne pade ni kapi kiše već danima, samo se ponegde iz daljine, kao u ovom trenutku, mogla čuti grmljavina, kao lažni nagoveštaj oluje. Zbog toga on požuri da završi posao, ali pre nego što pođe kući, najpre se obazre po okolini, ne bi li ugledao ženu svilene kose, koja mu je govorila kako će mu sve krenuti na bolje, samo ako bude bio strpljiv i marljiv. Štitio se obodom šešira od oštrih zrakova, koji su mu pa-klenom silinom ubadali zenice, toliko snažno da je osećao glavobolju. Sve vreme je stiskao šakom pramen viline kose u desnom džepu. Zbog toga se nadao da će se vila kad-tad pojaviti. Imao je neopisivu želju da je još jednom vidi ne bi li joj se zahvalio. Nikoga, međutim, zadugo nije bilo na vidiku.
Zbog toga odluči da krene kući, ali pre nego što sede u traktor, izvuče ruku iz džepa i ugleda sasušeni pramen, koji se ni po čemu nije razlikovao od kukuruzne svile, koja je provirivala iz nabranih klipova. Baci ga na zemlju i sa uzdahom ode kući.
Uveče je mirno legao pored Marije, s blagom euforijom, slušajući letnju kišu kako, praćena grmljavinom, dobuje u oluke. Biće rodna godina.
Kažu da treći put i bog pomaže, te tako i ove godine Slobodan i Marija rešiše da zasade kukuruz, ne bi li im se makar sad posrećilo. Stabljike behu izrasle visoko iznad njihovih glava i već se moglo i brati, nego, oni sad ne doteraše traktor i kola, a kako im beše teško da vuku džakove na leđima do ispod ambara, sedoše na travu da predahnu.
– Treba da dovezem traktor, pa da pokupimo žito, da nas grad ne preduhitri – reče Slobodan. – Sad bismo mogli da ga oberemo i skupimo na gomilu. Evo, ovde.
On pokaza rukom na prazno travnato mesto, sa kojeg beše ustao. Potom priđe jednoj stabljici i od-lomi klas.
– Ovo je plod našeg rada – povika malo glasnije, kruneći zreo klip žutog kukuruza pa, zagledan u njega, i ne primeti snuždeno lice svoje supruge.
– Aj'mo kući– reče Marija, ustajući – mrak će, a i nešto me glava boli.
– Idi, sad ću ja – odgovori Slobodan, hvatajući se i dalje za zrelo žito, kruneći redom klip za klipom.
Kad se prilično zamori, obavi laku košulju oko pojasa pa se, držeći zaperak kukuruza među zubima, prekrivši šeširom oznojeno čelo, opruži po travi.
Ne stiže čestito ni da se odmori, prenu ga ženski glas iz blizine:
– Zamara ova vrelina, zar ne?
– Pravo zboriš – odgovori kroz polusan, ne otvarajući oči. – Ne stižem čestito ni da predahnem.
– Ti samo misliš na sebe – ponovo začu isti glas – a ne vidiš kako ti se žena muči.
– Mučimo se oboje već godinama – nastavi da odgovara zatvorenih očiju. – Sve što posejmo, uništi suša i grad ubije. Deca nam se ne rađaju, a evo koliko smo u braku. Pritisla muka sa svih strana...
– Biće sve kako treba, samo ti idi kući.
– Ko si ti uopšte? – upita začuđeno.
– Ja sam dobra vila – začu Slobodan, na šta otvori oči i ugleda pred sobom žensku priliku bujne kose, sjajne poput kukuruzne svile. – Ako ne veruješ da postojim, evo ti pramen moje kose – ona odseče makazama pramen svoje kose i, pružajući mu ga, reče: – Stavi u džep, neka te čuva od zla.
On stavi pramen kose u džep tanke košulje i, ne pogledavši čestito priliku pred sobom, povijene glave pođe kući.
Kad uđe u sobu, vide da Marija već spava, pa se i on, skinuvši prljavu odeću sa sebe, nečujno zavuče pod tanki pokrivač pored nje i za kratko vreme i sam zaspa.
Ujutru ga probudi njeno nervozno meškolje-nje. Pogleda kroz prozor i vide da je već svanulo. Navuče lake pantalone i tanku košulju i taman htede Mariji da prigovori što ne ustaje da nahrani kokoške, kad ga ona uznemiri bolnim zavijanjem:
– Boli me glava – reče – mislim da ću početi da povraćam.
Na to se Slobodan trgnu i kao oparen odskoči do kupatila, donese lavor i prinese joj ustima. Malo zatim, Marija s mukom izbaci iz sebe smrdljivu bljuvotinu a odmah zatim se strese celim telom kao u groznici.
– Moramo brzo kod lekara – zaključi Slobodan, hitro ustajući dok se Marija još pomalo tresla.
Spremili su se na brzinu i odvezli se što su pre mogli automobilom do grada kako bi potražili stručnu pomoć.
– Je l' ti još uvek muka? – upita Slobodan.
– Malo sam se stabilizovala – odgovori Marija, već primetno smirena.
– Biće sve u redu... – tešio ju je.
Marjanovići su se nekoliko sati kasnije vratili kući, pošto su od lekara saznali da će postati roditelji.
Sutradan ujutru Slobodan sam ode traktorom u kukuruzište i napuni kola zrelim klasjem. Sunce je već počinjalo uveliko da prži, stvarajući žegu i zaparu, tako da se trava beše osušila a žedna zemlja ispucala, jer ne pade ni kapi kiše već danima, samo se ponegde iz daljine, kao u ovom trenutku, mogla čuti grmljavina, kao lažni nagoveštaj oluje. Zbog toga on požuri da završi posao, ali pre nego što pođe kući, najpre se obazre po okolini, ne bi li ugledao ženu svilene kose, koja mu je govorila kako će mu sve krenuti na bolje, samo ako bude bio strpljiv i marljiv. Štitio se obodom šešira od oštrih zrakova, koji su mu pa-klenom silinom ubadali zenice, toliko snažno da je osećao glavobolju. Sve vreme je stiskao šakom pramen viline kose u desnom džepu. Zbog toga se nadao da će se vila kad-tad pojaviti. Imao je neopisivu želju da je još jednom vidi ne bi li joj se zahvalio. Nikoga, međutim, zadugo nije bilo na vidiku.
Zbog toga odluči da krene kući, ali pre nego što sede u traktor, izvuče ruku iz džepa i ugleda sasušeni pramen, koji se ni po čemu nije razlikovao od kukuruzne svile, koja je provirivala iz nabranih klipova. Baci ga na zemlju i sa uzdahom ode kući.
Uveče je mirno legao pored Marije, s blagom euforijom, slušajući letnju kišu kako, praćena grmljavinom, dobuje u oluke. Biće rodna godina.
среда, 17. јул 2019.
Knjiga
700,00 RSD+ptt
Iz Srbije uplatu izvršiti na sledeći račun:
200-109024449-05
na ime Zorica Zajić
banka Poštanska štedionica.
Ukoliko uplatu vršite iz inostranstva, novac uplatiti putem Western Union-a na ime Zorica Zajić.
Nakon uplate, uplatnicu, uslikanu ili skeniranu, OBAVEZNO poslati na mejl ivanazajic@yahoo.com.
Iz Srbije uplatu izvršiti na sledeći račun:
200-109024449-05
na ime Zorica Zajić
banka Poštanska štedionica.
Ukoliko uplatu vršite iz inostranstva, novac uplatiti putem Western Union-a na ime Zorica Zajić.
Nakon uplate, uplatnicu, uslikanu ili skeniranu, OBAVEZNO poslati na mejl ivanazajic@yahoo.com.
уторак, 2. јул 2019.
КРУШЕВАЦ
Краси пространу порту статуа славнога цара,
Раном се зором црквено звоно оглашава,
У парку поред фонтане уморна светина одмара,
Шуми у даљини Расина док мирно пратим шта се дешава
Ево ту крај Споменика косовским јунацима.
Волим свој град обасјан уличним светлима
А и дивим се природи, корачајући познатим улицама,
Царице Милице кип празник је мојим очима.
Раном се зором црквено звоно оглашава,
У парку поред фонтане уморна светина одмара,
Шуми у даљини Расина док мирно пратим шта се дешава
Ево ту крај Споменика косовским јунацима.
Волим свој град обасјан уличним светлима
А и дивим се природи, корачајући познатим улицама,
Царице Милице кип празник је мојим очима.
среда, 19. јун 2019.
ОЧИ МОЈЕ
Ако помислиш да те лажем,
Да верна нисам ти више,
Истину хоћу да ти кажем,
Послушај срце што за те дише.
Ако откуцај срца не чујеш,
Или не схваташ вапај из груди,
Немој лажима да се трујеш,
Слушај шта говоре добри људи.
Ако и у њих сумњати мораш,
У очи тад ме право погледај,
Видећеш да у мојој души дремаш,
Грли ме зато и ником не дај.
Јер боје грожђа су очи моје
А усне имају укус вина,
Привиј ме ноћас на груди своје,
Реци ми да сам твоја једина.
Да верна нисам ти више,
Истину хоћу да ти кажем,
Послушај срце што за те дише.
Ако откуцај срца не чујеш,
Или не схваташ вапај из груди,
Немој лажима да се трујеш,
Слушај шта говоре добри људи.
Ако и у њих сумњати мораш,
У очи тад ме право погледај,
Видећеш да у мојој души дремаш,
Грли ме зато и ником не дај.
Јер боје грожђа су очи моје
А усне имају укус вина,
Привиј ме ноћас на груди своје,
Реци ми да сам твоја једина.
четвртак, 30. мај 2019.
PROLEĆE 1999.
Jutros su svi mediji u Srbiji objavili dolazak proleća. Ono je tu, svuda oko nas i u nama. Kroz tmurni oblak stidljivo se probija sunčev zrak i zaslepljuje me nekim nesvakidašnjim, bolesnim, bledilom, kao da sluti nevolju što nam se sprema. U krošnji drveta zacvrkuta prva lasta, a negde iz daljine odjeknu pucanj. Ljudi se jutros nekako nervozno kreću jer svuda na gradskim ulicama odjekuju sirene, koje najavljuju početak vazdušne opasnosti. Rat je...
A duboko u šumi, između starih stabala, izvire potok – bistar, hladan, željan sunčevog zraka. Polako se spušta niz blage brežuljke i dospeva na ravnicu, prepunu raznobojnog cveća. Bledi sunčevi zraci spuštaju se na tihu vodu i presijavaju u hiljade boja. Potok izlazi na čistinu, gde se uliva u reku.
Reka... Svi kažu da je većim delom mirna i tiha. Ona veoma ujednačeno teče i čini se kao da hoće da ubrza tok i konačno stane. Ipak, njen put je dug. Sunce koje trenutno sija samo prividno izgleda lepo i čini se da nikad neće zaći za oblak. Međutim, laki povetarac, koji deluje uspavljujuće, ne traje dugo. Nebo ubrzo prekrivaju mutni oblaci. Počela je igra sunca i kiše, igra ptica, igra leptira... Za nekoga ona može biti veoma opasna. Prolećna igra se pretvorila u borbu za opstanak. Treba živeti, a život je jedna od najopasnijih igara. Treba istrajati u svemu.
Ovog krvavog proleća i nebo se sažalilo na nas. Iz tmurnih oblaka potekoše prve kapi prolećne kiše. Reka iznenada ubrzava svoj tok.
Preko nje je izgrađen most, jedna od neprolaznih ljudskih tvorevina. Priča o mostu, ma koliko bila specifična, ne može se izdvojiti u celinu nezavisnu od ljudskih sudbina. Most je veza između ljudi iz raznih vremena. Jedino on odoleva vremenu i kao nemi svedok sve prati.
Ovih dana mostovi su česta meta neprijateljskih napada. Uprkos svemu, reka i dalje mirno teče. A gore na mostu, svakodnevno prolazi reka ljudi. Čuju se uznemireni, brzi koraci. Svakim novim korakom sve smo bliži smrti. Možda će priča o nama ostati u nečijem sećanju. Možda će je reka odneti sa sobom.
Reka nosi uspomene i sećanja, ali odnosi i ljudske živote. A život prolazi... Kazaljke se lagano pomeraju. Sat i dalje isto otkucava: tik-tak...
недеља, 19. мај 2019.
Sve moje radosti i tuge
Ko želi da kupi knjigu u pretprodaji, može se javiti na mejl ivanazajic@yahoo.com.
субота, 12. јануар 2019.
Rezultati konkursa za zbornik Zemlja prepuna veselja
Ово је списак учесника заступљених у зборнику Земља препуна весеља.
Ивана Зајић
Саша Миливојев
Виолета Пенић
Душко Радисављев Недовић
Јелена Марић
Момчило Јањичић Момос
Снежана Марко Мусинов
Коста Косовац
Зоран Илић
Милојка Јеловац
Мирјана Кузминац
Павле Зељић
Младен Несторовић
Света Цакић
Дејан Милановић
Милорад Бибин
Јелена Станчић
Емир Бајровић
Дуња Радовановић
Младомир Кнежевић
Предраг Којадиновић
Милица Томић
Павле Мијуковић
Михајло Јовичић
Тања Ајтић
Јелена Кочовић
Александар Лукић
Небојша Здравковић
Данијела Стојановић
Урош Папеш
Радомир Милојковић
Весна Секулић
Зорка Чордашевић
Слађана Дилић
Драгован Богдановић
Бојана Стошић
Велинка Крстић
Јована Мартинов
Весна Пешић
Никола Драгишић
Милица Станојковић
Небојша Стојоски
Дарко Француски
Вељко Вуковић
Андријана Васиљевић
Пламенка Ђого Вулић
Милан Дајић
Драгиња Миловић
Бојана Крстић
Урош Тирнанић
Петар Јовановић
Будимир Ракић
Радмила Марковић
Љубинка Љупка Димитријевић
Милан Љ. Обреновић
Сања Радовановић
Нада Ранковић
Златомир Боровница
Јована Мицић
Валентина Вулић
Славица Јовановић
Доброслав Петричевић
Тијана Нашпалић
Радица Матушки
Драган Савић
Милан Чорак
Предраг Пешић.
Цена једног примерка износи 500,00 РСД. Новац уплатити на следећи рачун:
200-109024449-05
на име Зорица Зајић
банка Поштанска штедионица
Можете наручити више примерака. Након уплате, уплатницу, усликану или скенирану, ОБАВЕЗНО послати на мејл ivanazajic@yahoo.com.
Уколико желите да зборник пошаљем у иностранство, потребно је послати 10 евра (5 за зборник + 5 на име поштарине) вредносним писмом на адресу
Ивана Б. Зајић
Врбница бб
37233 Врбница
ПАК 661301
или путем Western uniona на име Ивана Зајић.
Ивана Зајић
Саша Миливојев
Виолета Пенић
Душко Радисављев Недовић
Јелена Марић
Момчило Јањичић Момос
Снежана Марко Мусинов
Коста Косовац
Зоран Илић
Милојка Јеловац
Мирјана Кузминац
Павле Зељић
Младен Несторовић
Света Цакић
Дејан Милановић
Милорад Бибин
Јелена Станчић
Емир Бајровић
Дуња Радовановић
Младомир Кнежевић
Предраг Којадиновић
Милица Томић
Павле Мијуковић
Михајло Јовичић
Тања Ајтић
Јелена Кочовић
Александар Лукић
Небојша Здравковић
Данијела Стојановић
Урош Папеш
Радомир Милојковић
Весна Секулић
Зорка Чордашевић
Слађана Дилић
Драгован Богдановић
Бојана Стошић
Велинка Крстић
Јована Мартинов
Весна Пешић
Никола Драгишић
Милица Станојковић
Небојша Стојоски
Дарко Француски
Вељко Вуковић
Андријана Васиљевић
Пламенка Ђого Вулић
Милан Дајић
Драгиња Миловић
Бојана Крстић
Урош Тирнанић
Петар Јовановић
Будимир Ракић
Радмила Марковић
Љубинка Љупка Димитријевић
Милан Љ. Обреновић
Сања Радовановић
Нада Ранковић
Златомир Боровница
Јована Мицић
Валентина Вулић
Славица Јовановић
Доброслав Петричевић
Тијана Нашпалић
Радица Матушки
Драган Савић
Милан Чорак
Предраг Пешић.
Цена једног примерка износи 500,00 РСД. Новац уплатити на следећи рачун:
200-109024449-05
на име Зорица Зајић
банка Поштанска штедионица
Можете наручити више примерака. Након уплате, уплатницу, усликану или скенирану, ОБАВЕЗНО послати на мејл ivanazajic@yahoo.com.
Уколико желите да зборник пошаљем у иностранство, потребно је послати 10 евра (5 за зборник + 5 на име поштарине) вредносним писмом на адресу
Ивана Б. Зајић
Врбница бб
37233 Врбница
ПАК 661301
или путем Western uniona на име Ивана Зајић.
Пријавите се на:
Постови (Atom)