Mada je sunce bilo na zalasku, u vazduhu se još uvek osećala sparina, ona teška, podmukla, koja pritiska čoveku i dušu i telo, ubijajući u njemu svaki atom snage, pa ne samo da mu ne dozvoljava da radi na njivi, gde u ovo doba godine ima previše posla koji ne trpi odlaganje, nego mu prosto ne da slobodno ni živeti. Slobodanova njiva protezala se od nekih stotinak metara podno kuće, u kojoj već više od tri godine živi sa suprugom Marijom, tačnije od pogibije njegovih roditelja prilikom jedne žetve na starom žitištu, udaljenog od kuće oko pola sata vožnje, kad se traktor kojim je upravljao njegov otac, zajedno sa prikolicom natovarenom džakovima požnjevene pšenice, na koje se beše navalila njegova majka, jedna omalena, poprilično mršava žena, prevrnuo u ambis, krećući se kamenitom nizbrdicom, obraslom po strani visokim bagrenjem. Od tada se staro imanje smatra ukletim pa i Slobodan ne htede da izaziva sudbinu, nego poseja kukuruz na mestu koje mu beše blizu, da ne bi morao pešačiti i terati traktor po džombastom drumu svaki put kad su poslovi zahtevali, a ako ćemo pravo, bilo ih je previše: trebalo je okopavati, zalivati i pleviti, mada se mnogo šta čega se Marjanovići latiše izjalovilo.
Kažu da treći put i bog pomaže, te tako i ove godine Slobodan i Marija rešiše da zasade kukuruz, ne bi li im se makar sad posrećilo. Stabljike behu izrasle visoko iznad njihovih glava i već se moglo i brati, nego, oni sad ne doteraše traktor i kola, a kako im beše teško da vuku džakove na leđima do ispod ambara, sedoše na travu da predahnu.
– Treba da dovezem traktor, pa da pokupimo žito, da nas grad ne preduhitri – reče Slobodan. – Sad bismo mogli da ga oberemo i skupimo na gomilu. Evo, ovde.
On pokaza rukom na prazno travnato mesto, sa kojeg beše ustao. Potom priđe jednoj stabljici i od-lomi klas.
– Ovo je plod našeg rada – povika malo glasnije, kruneći zreo klip žutog kukuruza pa, zagledan u njega, i ne primeti snuždeno lice svoje supruge.
– Aj'mo kući– reče Marija, ustajući – mrak će, a i nešto me glava boli.
– Idi, sad ću ja – odgovori Slobodan, hvatajući se i dalje za zrelo žito, kruneći redom klip za klipom.
Kad se prilično zamori, obavi laku košulju oko pojasa pa se, držeći zaperak kukuruza među zubima, prekrivši šeširom oznojeno čelo, opruži po travi.
Ne stiže čestito ni da se odmori, prenu ga ženski glas iz blizine:
– Zamara ova vrelina, zar ne?
– Pravo zboriš – odgovori kroz polusan, ne otvarajući oči. – Ne stižem čestito ni da predahnem.
– Ti samo misliš na sebe – ponovo začu isti glas – a ne vidiš kako ti se žena muči.
– Mučimo se oboje već godinama – nastavi da odgovara zatvorenih očiju. – Sve što posejmo, uništi suša i grad ubije. Deca nam se ne rađaju, a evo koliko smo u braku. Pritisla muka sa svih strana...
– Biće sve kako treba, samo ti idi kući.
– Ko si ti uopšte? – upita začuđeno.
– Ja sam dobra vila – začu Slobodan, na šta otvori oči i ugleda pred sobom žensku priliku bujne kose, sjajne poput kukuruzne svile. – Ako ne veruješ da postojim, evo ti pramen moje kose – ona odseče makazama pramen svoje kose i, pružajući mu ga, reče: – Stavi u džep, neka te čuva od zla.
On stavi pramen kose u džep tanke košulje i, ne pogledavši čestito priliku pred sobom, povijene glave pođe kući.
Kad uđe u sobu, vide da Marija već spava, pa se i on, skinuvši prljavu odeću sa sebe, nečujno zavuče pod tanki pokrivač pored nje i za kratko vreme i sam zaspa.
Ujutru ga probudi njeno nervozno meškolje-nje. Pogleda kroz prozor i vide da je već svanulo. Navuče lake pantalone i tanku košulju i taman htede Mariji da prigovori što ne ustaje da nahrani kokoške, kad ga ona uznemiri bolnim zavijanjem:
– Boli me glava – reče – mislim da ću početi da povraćam.
Na to se Slobodan trgnu i kao oparen odskoči do kupatila, donese lavor i prinese joj ustima. Malo zatim, Marija s mukom izbaci iz sebe smrdljivu bljuvotinu a odmah zatim se strese celim telom kao u groznici.
– Moramo brzo kod lekara – zaključi Slobodan, hitro ustajući dok se Marija još pomalo tresla.
Spremili su se na brzinu i odvezli se što su pre mogli automobilom do grada kako bi potražili stručnu pomoć.
– Je l' ti još uvek muka? – upita Slobodan.
– Malo sam se stabilizovala – odgovori Marija, već primetno smirena.
– Biće sve u redu... – tešio ju je.
Marjanovići su se nekoliko sati kasnije vratili kući, pošto su od lekara saznali da će postati roditelji.
Sutradan ujutru Slobodan sam ode traktorom u kukuruzište i napuni kola zrelim klasjem. Sunce je već počinjalo uveliko da prži, stvarajući žegu i zaparu, tako da se trava beše osušila a žedna zemlja ispucala, jer ne pade ni kapi kiše već danima, samo se ponegde iz daljine, kao u ovom trenutku, mogla čuti grmljavina, kao lažni nagoveštaj oluje. Zbog toga on požuri da završi posao, ali pre nego što pođe kući, najpre se obazre po okolini, ne bi li ugledao ženu svilene kose, koja mu je govorila kako će mu sve krenuti na bolje, samo ako bude bio strpljiv i marljiv. Štitio se obodom šešira od oštrih zrakova, koji su mu pa-klenom silinom ubadali zenice, toliko snažno da je osećao glavobolju. Sve vreme je stiskao šakom pramen viline kose u desnom džepu. Zbog toga se nadao da će se vila kad-tad pojaviti. Imao je neopisivu želju da je još jednom vidi ne bi li joj se zahvalio. Nikoga, međutim, zadugo nije bilo na vidiku.
Zbog toga odluči da krene kući, ali pre nego što sede u traktor, izvuče ruku iz džepa i ugleda sasušeni pramen, koji se ni po čemu nije razlikovao od kukuruzne svile, koja je provirivala iz nabranih klipova. Baci ga na zemlju i sa uzdahom ode kući.
Uveče je mirno legao pored Marije, s blagom euforijom, slušajući letnju kišu kako, praćena grmljavinom, dobuje u oluke. Biće rodna godina.
Kažu da treći put i bog pomaže, te tako i ove godine Slobodan i Marija rešiše da zasade kukuruz, ne bi li im se makar sad posrećilo. Stabljike behu izrasle visoko iznad njihovih glava i već se moglo i brati, nego, oni sad ne doteraše traktor i kola, a kako im beše teško da vuku džakove na leđima do ispod ambara, sedoše na travu da predahnu.
– Treba da dovezem traktor, pa da pokupimo žito, da nas grad ne preduhitri – reče Slobodan. – Sad bismo mogli da ga oberemo i skupimo na gomilu. Evo, ovde.
On pokaza rukom na prazno travnato mesto, sa kojeg beše ustao. Potom priđe jednoj stabljici i od-lomi klas.
– Ovo je plod našeg rada – povika malo glasnije, kruneći zreo klip žutog kukuruza pa, zagledan u njega, i ne primeti snuždeno lice svoje supruge.
– Aj'mo kući– reče Marija, ustajući – mrak će, a i nešto me glava boli.
– Idi, sad ću ja – odgovori Slobodan, hvatajući se i dalje za zrelo žito, kruneći redom klip za klipom.
Kad se prilično zamori, obavi laku košulju oko pojasa pa se, držeći zaperak kukuruza među zubima, prekrivši šeširom oznojeno čelo, opruži po travi.
Ne stiže čestito ni da se odmori, prenu ga ženski glas iz blizine:
– Zamara ova vrelina, zar ne?
– Pravo zboriš – odgovori kroz polusan, ne otvarajući oči. – Ne stižem čestito ni da predahnem.
– Ti samo misliš na sebe – ponovo začu isti glas – a ne vidiš kako ti se žena muči.
– Mučimo se oboje već godinama – nastavi da odgovara zatvorenih očiju. – Sve što posejmo, uništi suša i grad ubije. Deca nam se ne rađaju, a evo koliko smo u braku. Pritisla muka sa svih strana...
– Biće sve kako treba, samo ti idi kući.
– Ko si ti uopšte? – upita začuđeno.
– Ja sam dobra vila – začu Slobodan, na šta otvori oči i ugleda pred sobom žensku priliku bujne kose, sjajne poput kukuruzne svile. – Ako ne veruješ da postojim, evo ti pramen moje kose – ona odseče makazama pramen svoje kose i, pružajući mu ga, reče: – Stavi u džep, neka te čuva od zla.
On stavi pramen kose u džep tanke košulje i, ne pogledavši čestito priliku pred sobom, povijene glave pođe kući.
Kad uđe u sobu, vide da Marija već spava, pa se i on, skinuvši prljavu odeću sa sebe, nečujno zavuče pod tanki pokrivač pored nje i za kratko vreme i sam zaspa.
Ujutru ga probudi njeno nervozno meškolje-nje. Pogleda kroz prozor i vide da je već svanulo. Navuče lake pantalone i tanku košulju i taman htede Mariji da prigovori što ne ustaje da nahrani kokoške, kad ga ona uznemiri bolnim zavijanjem:
– Boli me glava – reče – mislim da ću početi da povraćam.
Na to se Slobodan trgnu i kao oparen odskoči do kupatila, donese lavor i prinese joj ustima. Malo zatim, Marija s mukom izbaci iz sebe smrdljivu bljuvotinu a odmah zatim se strese celim telom kao u groznici.
– Moramo brzo kod lekara – zaključi Slobodan, hitro ustajući dok se Marija još pomalo tresla.
Spremili su se na brzinu i odvezli se što su pre mogli automobilom do grada kako bi potražili stručnu pomoć.
– Je l' ti još uvek muka? – upita Slobodan.
– Malo sam se stabilizovala – odgovori Marija, već primetno smirena.
– Biće sve u redu... – tešio ju je.
Marjanovići su se nekoliko sati kasnije vratili kući, pošto su od lekara saznali da će postati roditelji.
Sutradan ujutru Slobodan sam ode traktorom u kukuruzište i napuni kola zrelim klasjem. Sunce je već počinjalo uveliko da prži, stvarajući žegu i zaparu, tako da se trava beše osušila a žedna zemlja ispucala, jer ne pade ni kapi kiše već danima, samo se ponegde iz daljine, kao u ovom trenutku, mogla čuti grmljavina, kao lažni nagoveštaj oluje. Zbog toga on požuri da završi posao, ali pre nego što pođe kući, najpre se obazre po okolini, ne bi li ugledao ženu svilene kose, koja mu je govorila kako će mu sve krenuti na bolje, samo ako bude bio strpljiv i marljiv. Štitio se obodom šešira od oštrih zrakova, koji su mu pa-klenom silinom ubadali zenice, toliko snažno da je osećao glavobolju. Sve vreme je stiskao šakom pramen viline kose u desnom džepu. Zbog toga se nadao da će se vila kad-tad pojaviti. Imao je neopisivu želju da je još jednom vidi ne bi li joj se zahvalio. Nikoga, međutim, zadugo nije bilo na vidiku.
Zbog toga odluči da krene kući, ali pre nego što sede u traktor, izvuče ruku iz džepa i ugleda sasušeni pramen, koji se ni po čemu nije razlikovao od kukuruzne svile, koja je provirivala iz nabranih klipova. Baci ga na zemlju i sa uzdahom ode kući.
Uveče je mirno legao pored Marije, s blagom euforijom, slušajući letnju kišu kako, praćena grmljavinom, dobuje u oluke. Biće rodna godina.
