среда, 9. март 2016.

Književni konkurs

Raspisan književni konkurs za objavljivanje poetskih i proznih tekstova do jedne kucane strane (font 12, Times New Roman) u zborniku Kaži mi ko si.
Ako želite da sa drugima podelite nešto važno o sebi, o Vama dragoj osobi, stvarnoj ili imaginarnoj, o nekome ko Vas je nekada davno napustio, o nekome koga želite pronaći ili mu se obratiti na sebi svojstven način, možete to učiniti stihovima ili u prozi.
Tekstove slati na ivanazajic@yahoo.com u Word dokumentu. Participacija po jednoj štampanoj stranici biće 500, 00 RSD. Rok za dostavljanje radova je 30. 06. 2016.
Kad budete dobili potvrdu da je Vaš rad odobren za objavljivanje, dobićete instrukcije oko uplate participacije.
Uz radove poslati kraću biografiju, adresu i broj mobilnog telefona.

четвртак, 30. јул 2015.

прича

ПРИЧА ЗА ЛАКУ НОЋ
Још чувам сликовнице које сам као дете, у предшколском узрасту, добијала на поклон за рођендан, славу, новогодишње или божићне празнике. Биле су то прилике одраслих да се на мањем или већем скупу до миле воље изразговарају, а неретко и прописно напију. Ми, деца, радовали смо се сваком доласку гостију, јер је то била прилика да дођемо до ситница, које су свакоме од нас много значиле.
У том периоду живота највише сам се радовала књигама у којима су на сликовит начин описиване догодовштине измишљених ликова, које ми је мајка читала сваке вечери пред спавање. Понекад бих је молила да ми из вечери у вече прочитава једну исту причу и она је непогрешиво задовољавала сваку моју жељу. По завршетку читања, обавезно би ме, пошто заклопи књигу, пољубила и, пожелевши ми лаку ноћ, готово нечујно, на прстима, изашла из собе, после чега бих веома брзо утонула у сан.
Дан поласка у школу, који сам тако жељно ишчекивала, дошао је нечујно, попут зрака септембарског сунца, који се рано изјутра лењо пружао преко мог јастука. Идући путем према школи, непрестано су ми се по глави врзмале приче које сам слушала пред починак.
Како је време одмицало, постепено сам и сама, поред осталих вештина, савладавала читање, тако да ми је све чешће, не само у школи, него и код куће, пажњу привлачила разноразна литература, коју сам са уживањем читала.
Мама је била одушевљена мојим успехом на првом родитељском састанку. Тада није ни слутила да ми и даље недостаје њен умилни глас пред спавање иако сам се од њега давно одвикла.
За осми рођендан добила сам од тетке нову књигу. Те вечери, забављали смо се у нашој кући до касних сати. Осетивши умор, кренула сам на спавање, али не знам шта ме је нагнало да молим мајку да почне да ми чита нову књигу. Можда сам у том тренутку изгледала смешно чим ми се она иронично насмејала, рекавши ми да сад умем сама да читам и вероватно бих се и постидела да нас две нисмо биле саме. Попела сам се нечујно до своје собе, пригрливши књигу оберучке на груди и, држећи је тако, подвукла се под покривач.
Нисам могла да читам. У глави ми је непрестано било мајчино уморно лице. Сетила сам се њених подочњака кад је дошла да ме пробуди, потом је, купајући се у зноју, месила хлеб за столом док сам доручковала. Поподне је углавном провела у кухињи за судопером или радним столом. Склопила сам очи јако, желећи што пре да заспим, али ми је на ум непрестано падало то што се мати још врзма по кухињи јер су судови остали неопрани. Кривила сам себе због својих необузданих жеља.
Не могу са сигурношћу рећи да ме је савладао сан. Нисам зачула шкрипање врата кад је ушла у собу, само сам осетила кад ме је нежно помиловала по глави.
– Хоћеш да ти прочитам неку причу? – упитала ме је тихо.
– Нека... прочитала сам сама – слагах је можда први пут у животу.
Након тога се на прстима ишуњала из моје собе и отишла да легне у своју, на леву страну брачног кревета поред оца.
Зачувши звук затварања врата, дубоко сам уздахнула. Сада сам већ могла мирно да заспим.

среда, 30. октобар 2013.

pesma

ВОДЕНИЦА

Старо буково стабло од умора на земљу пало,
Шушти под мојим ногама лишће расуто по трави,
За тренутак као да је време стало,
Ту, пред старим вратима, на чијем прагу миле мрави.
Уморне ноге једва се крећу,
У главу сунце јако удара,
Седам на дебло, где вране слећу,
Душа ми моја жељна одмора.
Одмарам душу, ал’ моје око
Никако да се смири мало,
Мора у тмину да продре дубоко,
Шта некад збивало се да сазна му је стало.
Завирим и гле – тамо још стоји деда
И меље жуте кукурузе,
Смеши се, као да у мене гледа,
Низ образе ми крећу сузе.
На раме пада ми уморна глава,
Пада к’о лишће у јесен рану,
У сну и на јави чувам од заборава
Пусте успомене на младост давну.
И даље завија ветар снажно док лагано ме хвата сан,
Отвара воденична врата, тек да мира ми не да,
Буди сећања на детињство, на пролећни дан
Кад смо трчали боси по трави и жито млео деда.

уторак, 20. август 2013.

pesma


СУДБИНА ЈЕДНОГ ПЕСНИКА



Дајте ми оловку да оставим траг
И папир да се на њему истресем,
Нек невољу ову однесе враг
Да је са собом ја не понесем.

Једини друг ми на зиду слика,
Само њу гледам док ово пишем.
Таква је судбина једног песника:
Бол и самоћа не дају да дишем.

Понекад, кад се свом болу предам,
Помислим добро је што срце пати,
Јер не би ми било лакше да гледам
Како болује отац ил’ мати.

И сад ми не остаје ништа више
Већ да се судбином својом помирим.
Док дрхтава рука ово пише,
Ја покушавам да се умирим.

среда, 28. децембар 2011.

НОВОГОДИШЊА ЧЕСТИТКА


Деда Мраз своју отвара врећу,
Веселој деци поклоне дели,
Пронађи и ти своју срећу,
У поноћ нешто лепо пожели.

Пре н’о што затвориш све прозоре,
Пре него главу спустиш на узглавље,
Ослушни шта ноћас звезде говоре:
Желим ти љубав, срећу и здравље.

понедељак, 22. август 2011.

Свет око нас


Природа која нас окружује пуна је разноврсног биљног и животињског света. У њој влада савршена хармонија. Човеку се пружа прилика да ужива у природним лепотама, али и да природу прилагоди својим потребама. Данас, међутим, то искоришћавање природног богатства често превазилази дозвољене границе.
У потрази за бољим условима живота, људи све више усавршавају средства за рад, граде фабрике, али у тој градњи иду и против самих себе. Фабрички дим загађује ваздух који удишемо, а некада бистре реке сада су пуне отпада. Овај свет постаје пакао. У њему више нема места за радост и уживање већ само за бол и патњу.
Последњих година сведоци смо све чешћих ратова и страдања недужног становништва. Човек је направио оружје да би уништио непријатеља, не слутећи да тако уништава самога себе. Разарањем фабрика за време сурових ратова, не само да се загађује природна средина, него се и економске прилике у држави све више погоршавају.
Данас готово да нема образованог човека који се не би пожалио на малу плату и лоше услове живота. С друге стране, сведоци смо да се на скоро сваком кораку могу видети нерадници, склони крађи и убијању. У таквим условима све је мање младих који се интересују за науку и културу, док се све више њих одаје пороцима. Данашњи градови су центри насиља а недужни људи постају жртве.
Осећам како се свет око мене руши... Некада чиста природа сада је загађена, становништво разара беда и сиромаштво, млади људи постају пијанице и криминалци. Па ипак, посматрајући свет који ме окружује, уочавам вредности које заслужују пажњу. Човек је савршенство природе и зато заслужује да ужива у њеним чарима. Зато сви имамо обавезу да чувамо природна и друштвена богатства. Само тако ћемо моћи да сачувамо и сами себе од уништења.

среда, 10. август 2011.

Pesma iz Garavog sokaka


СУЗЕ И СМЕХ

Дође ми да вриснем на сав глас,
Пустим да сузе ми крену,
Молим, ал’ нио не нуди спас
За ову душу напаћену.

Данима бол моју душу слама,
Са болом лежем, са болом се будим,
Утеху тражим у смеху и песмама,
Јер ако заплачем, могу да полудим.

Зато не питајте зашто се срце смеје,
Сада кад свакоме застаје дах.
У овој ноћи, док снег веје,
Хоћу да смехом прекријем страх.