Čak i u kasnim popodnevnim satima vrelina letnjeg dana nije jenjavala, pa su radnici, naročito oni angažovani na radovima pod otvorenim nebom, skrhani od posla i opijeni vrelim vazduhom, po povratku kući, jedva vukli noge po trotoaru, boreći se svim silama da ne padnu u nesvest.
Nevena je, razvijajući kiselo testo za pitu, za trenutak osetila promaju kad je Tihomir, ušavši unutra, nespretno zalupio ulazna vrata.
– Kako to ulaziš?! – prekorevala ga je Nevena. – Zabole me glava od tog treska. Pazi malo...
– Mene glava boli danima.
– Javili su zahlađenje za dva dana, sad sam slušala vesti.
– Što se mene tiče, sad može da prži još jače. Svejedno mi je.
– Pa nije baš svejedno da li radiš na suncu ili po hladovini.
– Nemam više šta ni da radim. Proglasili me tehnološkim viškom.
– Dobro, nije kraj sveta. Snaći ćemo se mi već nekako.
– Kako? Prođe mi život dok se ne snađem.
– Videćemo... Sutra dolazi Bojana sa decom, taman da nas malo relaksiraju.
Tihomir duboko uzdahnu i, osvrnuvši se ude-sno, obrisa znoj sa čela. Nije imao šta više da izgovori.
– Pa sposobni smo ljudi – trgnu ga Nevena iz razmišljanja. – Radićemo nešto da preživimo.
– Šta da radim? Sve mi se izjalovilo. Evo, vidiš, onu pšenicu ubi suša. Šta da jedemo zimus?
– Daće bog da bude bolje. Idi odspavaj malo. – Da spavam i da čekam pomoć od Boga?!
– Idi, 'ajde – prišla mu je i, uhvativši ga šakama za leđa, pogura ga ka vratima spavaće sobe. – Ako treba, one kolače što umesim, nosiću na pijacu da prodam, samo da preživimo.
Na to mu se otelo samo jedno široko „eeeh“, posle čega se dočepao postelje i svom širinom opružio po krevetu. Nije trebalo da prođe mnogo vremena da utone u san.
Probudio se u predvečerje, kad se napolju počeo osećati dašak letnjeg vetra, tako da je Nevena, postavivši sto za večeru, sela pokraj prozora, ne bi li udahnula svežeg vazduha, a i da bi malo odmorila, što od posla, što od crnih misli. Oseti kako joj blagi povetarac miluje obraze i požele da izađe u dvorište, ali ugledavši supruga mamurnog od sna i još uvek obeshrabrenog, reši da ostane uz njega, ne bi li propratila njegovo ponašanje i eventualno ga odvratila od nepromišljenih postupaka. Nije bila svesna šta je sve bio spreman da učini.
Jeo je u tišini, prateći vesti koje su se emitovale na televiziji. Nevena mu se posle nekog vremena primaknu, i, sednuvši pored njega, i sama uze nešto da pojede.
– Sutra dolaze deca – pomenu mu opet, ne bi li ga oraspoložila.
Odmerio je njen lik, pogledom koji nije odavao ni trunke emocija, i dalje ništa ne govoreći.
Nakon tog hladnog pogleda, Neveni se ote jedan duboki uzdah iz dubine duše, koju je već poprilično izjedao intenzivan bol.
Tihomir ustade sa stolice i, primetivši kako ga Nevena pomno prati, glasom u kojem su se osećali premor i zadihanost, reče joj:
– Idem da legnem, umoran sam... ne mogu više.
– Sad ću i ja – odgovori – samo da operem sudove.
Bezbroj misli rojilo se po Tihomirovoj glavi dok ga ponovo nije savladao san. Analizirao je do detalja svaki predmet u dvorištu i razmišljao koju bi mu svrhu mogao dodeliti. Prekinuo ga je šum Neveninih koraka, ali reši da joj se ne javi, te se ona, misleći kako je Tihomir već zaspao, bez reči podvuče pod pokrivač do njega, bešumno pritvorivši vrata.
Kiša je tokom noći okvasila otvrdlu zemlju, tek da ugasi prašinu, tako da se ujutru mogla osetiti blaga svežina. Vetar je njihao orahovo granje pred kućom, istovremeno terajući prašinu na terasu, gde su na omanjem stolu stajale dve šoljice za kafu.
Nevena izađe iz kuhinje, noseći džezvu sa vrelim napitkom. Oseti kako joj prija hladno strujanje vazduha, te sipavši kafu u obe šoljice, sede na plastičnu stolicu, prekrstivši nogu preko noge. Obrisala je znoj sa čela pre nego što je ispila prvi gutljaj. Pomisli da pozove Tihomira, ali se on ubrzo pojavi na vratima i, ne remeteći tišinu, sede do nje.
Nevena se nije usudila da prva prekine tišinu jer se još uvek pribojavala Tihomirove razdražljivosti.
– Lep dan danas – poče on prvi.
– Aha – kratko izusti, pogledajući ga krajičkom oka.
Pomno je posmatrala svaki njegov pokret, nestrpljivo iščekujući narednu reakciju.
Tihomir ode do garaže, gde je, pokraj automobila, osim majstorskog alata stajala još i davno zaboravljena udica za pecanje te je dohvati i, odmerivši je pogledom do vrha, izvuče napolje, zatvorivši vrata za sobom.
– Biće lep dan – reče – mogao bih malo do reke.
Neveni se na mah ozari lice, ali, nastojeći da sakrije ushićenje, savivši glavu ka stolu, ustade i krenu da sklanja prazne šoljice.
– Idi, izgleda da sunce neće biti jako.
Rekavši to, ode u kuhinju da opere sudove. Tihomir nazu lake plastične papuče i svestan svoje nesposobnosti pretvaranja i simuliranja, uze nešto novca i uputi se ka obližnjoj prodavnici da nabavi mamac za ribu.
Posmatrao je vodeni tok sa visokog mosta, slušajući huk, koji se sa fijukom vetra u njegovim ušima stapao u jedno. Pomišljao je isprva da zabaci udicu preko ograde, ali mu se učini da bi takvim gestom pre privukao pažnju prolaznika, kojih ovoga dana, kao po božjoj volji, beše previše, tako da se od radoznalih pogleda nije mogao sakriti nepromišljeni postupak, te on odluči da se spusti strmim džombastim puteljkom do obale. Sad je već sasvim jasno čuo huk reke, na čijoj se ustalasanoj površini prelamala sunčeva svetlost, mameći viline konjice da uzleću nad njom. Držeći sve vreme u ruci udicu, sitnim koracima gazio je po pesku sve dok se nije, primakavši se samom obodu rečnog korita, popeo na oveći kamen i najpre zadrhtao celim telom, odevenim tankom majicom, kroz koju je sada prodirao vetar, čineći nervozu u njemu sve intenzivni-jom.
– Grize li, Tihomire? – trgnu ga iz razmišljanja poznati glas starog prijatelja, pri čemu on, i ne okrećući glavu, namaknu mamac i zabaci udicu. – Rešavam se danima i ja da dođem na reku, ali nikako da stignem od posla. Sad još i Grozdana nije tu, pa i kod kuće imam više posla.
– A gde je? – upita tek da bi bio učtiv.
– Otišla u Čačak – odgovori, spuštajući se prema obali. – Jasna polomila nogu, u bolnici je od četvrtka, pa otišla da pričuva decu. Treba da joj pomogne i posle, kad bude puštena kući, znaš kako je to. Zet po celi dan na poslu, deca mala... strašno...
Čuvši ovu ispovest, Tihomir najpre duboko uzdahnu pa, obrisavši znoj sa čela i od sunca zacrvenelih obraza, osmotri široki vidik pred sobom, gde su se na uzburkanoj vodenoj površini prelamali sunčevi zraci, u bojama širokog spektra, a malo dalje, tačnije sa druge strane reke, priobalno drveće, gustog granja i nabujalog lišća, bacalo senku po obodu rečnog korita, praveći šareni hlad na pesku. Mogao je u pojedinim trenucima osetiti i miris bagremovog cveta, koji mu je, nošen laganim vetrom, zajedno sa ptičjim cvrku-tom, dopirao do najtananijih čulnih ćelija.
– Moja deca su, hvala dragom bogu, živa i zdrava – pomisli. – Imam ženu koja me voli i svakodnevno brine o meni. Imamo mi šta da jedemo i od čega da živimo. Sad će i deca doći da nas razonode.
Samo što to pomisli, oseti kako udicu nešto vuče u duboko. Povuče i vide da je riba zagrizla mamac.
– Idem ja sad, kasno je – oglasi mu se prijatelj iza leđa.
– 'Ajde – reče, ne osvrćući se.
Nakon toga je neko vreme pažljivo odmeravao korak unazad kako bi sišao sa pozamašnog kamena, sa kojeg je pre nepunog sata nameravao da skoči u nabujalu reku, spreman da izvrši samoubistvo.
