Не бих могла са сигурношћу да кажем колико ми је требало да у потпуности одагнам сан, који ме је мајског јутра прилично мучио, јер сам, стргавши са себе постељину, неколико минута, који су ми изгледали као читава вечност, континуирано дрхтала, тврдоглаво ишчекујући да ми се тело само од себе аклиматизује на дневну температуру. Док су ми се очи привикавале на јутарњу светлост, која је продирала кроз прозор, на којем су уредно биле наслагане браон саксије, остале су ми негде у малом мозгу мајчине речи, што ми је, дрмусајући ме, говорила над главом, одлазећи на посао, да је требало да залијем мушкатле. Несвесно сам климала главом у знак одобравања, стављајући истовремено и самој себи до знања обавезу која ми се у том тренутку, по редовном току догађаја, учинила незаобилазном и по својој природи прилично упечатљивом да би се могла заборавити.
Ипак, отргавши се у потпуности из топлине коју ми је пружала постеља, следећи инстинкте, као гладна животиња поводила сам се за њима, а они су ми јасно стављали до знања да лице треба освежити хладном водом како би мозак што дуже остао у будном стању и тело држао у приправности, спремно да на сваки задатак одговори на време. А овога тренутка требало је да ја реагујем, јер ми је клокотање желуца и празних црева говорило да морам, што је могуће пре, посегнути за храном, што нисам могла никако избећи. То је један од доказа да сам припадник врсте која води порекло од животиња. Животињски нагон у мени је прорадио. Нисам могла да му одолим, већ сам се, не часећи часа, попут крволочне звери, повела за њим.
Честито ни спаваће одело не свукох са себе, већ сам у пиџами похрлила ка фрижидеру, који су моји родитељи синоћ препунили саламом (било је, чини ми се, две-три врсте паризера), сланином и неизбежним јогуртом у пластичној флаши. Како госте нисам очекивала, барем не до поднева (већина мојих другарица знале су да сам спавалица и да волим дуго да се излежавам чак и кад сам будна), извадила сам прибор за јело: тањир, у који сам на брзину набацала нож и виљушку, и мало већу шољу за јогурт, коју сам дохватила из висећег дела судопере, а за коју сам се сетила да ми недостаје тек кад сам већ засела, тако да сам се још мало помучила док сам све прибавила. Морала сам на крају да направим и тост, и то ми је задавало додатне муке, јер ми је било грозно да једем бајати хлеб, а до самопослуге ми се ионако није силазило. Знала сам какав је метеж доле, а, уосталом, можда сретнем неког познатог који ће ме натерати да га увучем у стан.
И док ми се храна, део по део, увлачила у желудац, у главу ми се непрестано завлачила музика, која је са улице допирала до мојих чула и није могла измакнути мојој пажњи, већ ме је, напротив, приморавала да уједначеним покретима свога тела пратим њен ритам, тако да звоњаву телефона у први мах нисам ни приметила, а кад ми је Маријана најавила да кроз непун сат долази, на брзину сам навукла фармерке и мајицу и још брже и вештије набацала прљаве судове у судоперу, наравно само да бих их склонила од нежељених погледа, а никако не желећи да избегнем обавезу прања, која ми је одавно постала рутинска.
Чини ми се да је време до њеног доласка пролетело страховито брзо, тако да сам се у себи питала како сам га протраћила. Ипак, нисам много оптерећивала мозак, јер ми га је колегиница константно испирала причом о матинеу, који је требало да се кроз непун сат одигра у нашем културном центру. Убедила ме је да пођем с њом. Кад смо се враћале, покушавала сам до куће да осмислим садржину онога што сам видела, али се коцкице у мојој глави никако нису могле у потпуности склопити. Сунце, које ми је убедљиво жарило теме, продирући до најтананијих можданих вијуга, тотално ме је сморило, тако да сам угледавши мајку на тераси како, савијених леђа, држећи канту у рукама, залива мушкатле, на мах занемела. Опазивши у моменту моју згранутост, почела је да клима главом према мени, стављајући ми до знања да се ништа страшно није догодило и да не треба да се забрињавам.
Утешне речи, иако благе и пуне љубави, нису из моје главе могле одагнати мисли о сопственој закржљалости и заборавности. Напротив, нису ми давале мира целог поподнева, што мојој мајци никако није промакло. Због тога ми је ваљда, све се надајући да ће ме радом релаксирати, рекла да спремим палачинке за вечеру, што сам тог тренутка беспоговорно прихватила, али како је време за вечеру било још далеко, укључила сам телевизор и почела да гледам дугометражну екранизацију Шелдоновог романа, која је управо почињала да се приказује и коју нисам желела да пропустим. Извадила сам из фрижидера ледени чај и сипала га у пластичну чашу и, изваливши се у тросед, почела кроз танку цевчицу да хладим грло, док су ме покретне слике, мало-помало, хипнотисале.
Кроз један сат више нисам била у стању да региструјем дешавања око себе, ако их је уопште било. Једино могу рећи да ми је чуло мириса остало активно, чак и прилично изоштрено јер сам, пред завршетак филма, иако су врата између дневне собе и кухиње била тек незнатно одшкринута, осетила неки примамљив мирис, којем нисам могла одолети. Али, ушавши у просторију, где је цела породица већ била поређана око стола, на којем су се, заједно са сланим и слатким надевима, димиле тек испечене палачинке, осетих како ми неким жаром, још жешћим од оног на тањиру, пламте образи. Погледала сам у мајку, која ми је, у знак одобравања, најпре климнула главом а онда ми показала место за столом, резервисано за мене. Вечера је била савршена, али ја нисам могла уживати у њој. Кад сам завршила оброк, пришла сам мајци да бих јој се извинила, али она ме предухитри својим одлучним ставом како је већ касно и како морам што пре у кревет да бих се до јутра одморила.
Ујутру ме је, иако сам окаснила са устајањем, јер сам се до ситних сати борила са проблемима у својој глави и тек пред зору заспала, непрестано се питајући шта се то са мном дешава, сачекала за постављеном трпезом и забринуто ме упитала најпре да ли ме нешто боли, а затим, кад сам одречно затресла главом, и да ли имам неки проблем. Кад мало боље размислим, било их је много, чак превише, у мом животу, али сам и на ово питање такође одговорила одречно. Кад ми је предложила да се обратим лекару, жустро сам се успротивила, па је и она на крају попустила мојој тврдоглавости и предложила ми да се учланим у градску библиотеку, не бих ли читањем разбистрила мозак и, донекле га, извукла из учаурености и мртвила.
Послушала сам мајку и радо похрлила у библиотеку, где сам редовно позајмљивала дела омиљених писаца и сваку бих књигу за веома кратко време прочитала. То би можда трајало у недоглед да родитељи нису приметили моју занесеност литературом. Отац ме је једне вечери затекао како над стоном лампом склапам корице књиге коју сам управо прочитала и коју сам намеравала наредног дана да вратим у библиотеку. Упитао ме је да ли ми се књига допала, што сам одушевљено потврдила, на шта ме је потом радознало питао о чему се у њој ради, и то наравно не чинећи због тога што га њен садржај заиста интересује, већ да би, као сваки забринути родитељ, испитао моје психичко стање. Почела сам да се опирем разним изговорима, стављајући му до знања да сам уморна и да ми се спава. Изашао је из собе дубоко уздахнувши.
Знам да је све испричао мајци јер ме је она рано изјутра натерала да кренемо лекару, који је одмах установио, јасно се сећам, јер сада, не могу рећи живим, јер ово више и није живот, али опстајем, захваљујући једино сећању, да болујем од тешког облика амнезије.
По доласку кући, села сам на ивицу кревета и очајнички бризнула у плач, опхрвана сазнањем да мојој болести нема лека. Још се нисам сасвим примирила кад ми је отац пришао и упитао за дијагнозу. Дуго нисам могла да се сетим речи које сам чула у лекарској ординацији пре нешто мање од једног сата. Рекла сам да се детаљне дијагнозе не сећам, али да свакако није нешто вредно пажње. После ових мојих речи, немо је изашао напоље.
Поподневно сунце спуштало је избледеле зраке на расцветале пупољке испод нашег прозора, дајући им снагу да живе и да уживају у чарима живота, колико год им то дозвољава влажна земља и скучени простор у саксијама. Отворила сам прозор и удахнула вечерњи ваздух пуним плућима. Схватила сам напокон да је мој страх од заборавности безразложан. Ако сам нешто из прошлости, ближе или даље, заборавила, то вероватно значи да оно није ни вредно помена. Детаље из данашњег дана можда ћу већ сутра заборавити, али ће барем у мени остати сећање да сам уживала у њему. Мој живот је саткан од много лепих дана, а сваки дан од безброј лепих тренутака.
Сада, кад лежим под земљом и трунем, једино желим, најдражи моји, да вам поручим да у своме животу, ма колико он кратак и непредвидив био, научите да цените себе, да од живота узмете оно најлепше и да га чувате од заборава, а што је ружно да заборавите или га макар потиснете из сећања. Ако вам се икада учини да ће вас сећање издати, изађите на чист ваздух и разбистрите мозак. Или, ако је напољу хладно ил’ хара невреме, латите се књиге и забавите се, јер књига увек пружа задовољство и разоноду, а кад вам и читање досади, узмите празни табак хартије и оловку и сами напишите причу. Не морате очекивати да вас написане речи учине великим, довољно је да останете упамћени.
У свом се животу нисам трудила да оставим упечатљив траг, по којем бисте ме могли упамтити. Можда је то моја грешка, можда воља Свевишњега, ко зна?! Овога трена само бих вас замолила да, кад будете посетили мој гроб, уберете букет белих рада, које расту крај мојих ногу. Ставите их у вазу и налијте воде да не увену. Знам, неће вам бити тешко да ми услишите ову жељу. Беле раде не миришу као остало цвеће и својим мирисом не задају главобољу. Нека вас расцветале латице и жути пупољак сећају на баба-Раду, која вам је свакога јутра припремала укусну кајгану и мекане уштипке.
