Читавих пет минута стајала сам пред огледалом у купатилу, након јутарње тоалете, која је била мој уобичајени свакодневни поступак после буђења, све до одласка у болницу пре два месеца. Била ми је потребна психичка припрема за повратак на старо.
Ко сам заправо ја? – питала сам се, посматрајући своје лице, на којем су још стајали трагови креме, чији сам мирис упијала као жедна земља капи кише после вишемесечне суше. Заиста, два месеца проведена у болници изгледала су као читава вечност.
А шта сам за то време постигла? Продужићу живот за још коју годину, колико може да опстане силиконско срце у мојим грудима, а и чвршће ћу стајати на својим ногама, захваљујући имплантираној коштаној сржи од непознатог донора. Неко је морао да умре да бих ја живела. Но, напокон су све недаће иза мене. Једна епизода мог живота одлази у архиву, али не и у заборав. Памтићу и лепа пријатељства које сам стекла у болници. Испрва сам лежала са девојком својих година, којој је урађена операција на отвореном срцу. После је на њено место дошла старија госпођа, која je чекала операцију на глави, због злоћудног тумора. Не знам шта се даље дешавло у њиховом животу.
Следећег месеца јавила сам се на контролу. Напокон је са мном све у реду. То ми је потврдио лекар који ме је оперисао. Знала сам да откривање идентитета донора није у складу са лекарском етиком, зато га нисам приморавала да много говори о томе, али ми је сам у поверењу рекао да сам срце добила од девојке која је преминула пре само неколико дана, док је донор коштане сржи била старија жена, чије срце није издржало операцију. По изласку ми је показао собу у којој су обе лежале. Изашавши на улицу, зајецала сам на сав глас. Зар су овако добре жене морале да умру да бих ја живела?!
У недељу сам отишла у цркву и запалила свеће за покој душа својих пријатељица. Упалила сам једну и себи за здравље. За нови живот срца и коштане сржи, који су наставили да живе са мном. Попримила сам одлике добрих људи. Коначно сам спознала себе. Сада знам ко сам.
Ко сам заправо ја? – питала сам се, посматрајући своје лице, на којем су још стајали трагови креме, чији сам мирис упијала као жедна земља капи кише после вишемесечне суше. Заиста, два месеца проведена у болници изгледала су као читава вечност.
А шта сам за то време постигла? Продужићу живот за још коју годину, колико може да опстане силиконско срце у мојим грудима, а и чвршће ћу стајати на својим ногама, захваљујући имплантираној коштаној сржи од непознатог донора. Неко је морао да умре да бих ја живела. Но, напокон су све недаће иза мене. Једна епизода мог живота одлази у архиву, али не и у заборав. Памтићу и лепа пријатељства које сам стекла у болници. Испрва сам лежала са девојком својих година, којој је урађена операција на отвореном срцу. После је на њено место дошла старија госпођа, која je чекала операцију на глави, због злоћудног тумора. Не знам шта се даље дешавло у њиховом животу.
Следећег месеца јавила сам се на контролу. Напокон је са мном све у реду. То ми је потврдио лекар који ме је оперисао. Знала сам да откривање идентитета донора није у складу са лекарском етиком, зато га нисам приморавала да много говори о томе, али ми је сам у поверењу рекао да сам срце добила од девојке која је преминула пре само неколико дана, док је донор коштане сржи била старија жена, чије срце није издржало операцију. По изласку ми је показао собу у којој су обе лежале. Изашавши на улицу, зајецала сам на сав глас. Зар су овако добре жене морале да умру да бих ја живела?!
У недељу сам отишла у цркву и запалила свеће за покој душа својих пријатељица. Упалила сам једну и себи за здравље. За нови живот срца и коштане сржи, који су наставили да живе са мном. Попримила сам одлике добрих људи. Коначно сам спознала себе. Сада знам ко сам.
Нема коментара:
Постави коментар